Versajski dvorac na srpski način

Kur-salon, neizostavan detalj na razglednicama i prospektima kao najpoznatiji simbol Banje Koviljače, dobrano je načeo zub vremena i neophodna mu je hitna popravka od temelja do krova. Fasada je unakažena grafitima i otpalim malterom, stolarija dotrajala, delovi krova propali, vlaga šara zidove zelenim flekama.

Dvorac koji propada

 

Nekad velelepno zdanje koje je otvoreno pre osam decenija, danas je ružna slika dugogodišnjeg neulaganja i nemara.

Priča o Kur-salonu, koji je ime dobio po francuskoj reči "kura" - lečenje, počela je 1932. godine kada je ovo retko arhitektonsko zdanje posle četiri godine gradnje podigao kralj Aleksandar Karađorđević. Građen je kao najreprezentativniji banjski objekat, kao dvorana za zabavu banjskih gostiju po uzoru na jedan versajski dvorac, a u njegovom projektovanju su učestvovali arhitekta Dragoslav Đorđević i ruski bračni par Nikola i Olga Krasnov, dok je za enterijer bio zadužen Milan Minić, arhitekta i slikar iz Prijepolja.

Grafiti

 

Građevina je urađena bez soba za spavanje, osim za osoblje i muzičare jer su gosti bili smešteni u okolne hotele i vile, a Kur-salon je služio za zabavu. Sve do Drugog svetskog rata bio je omiljeno mesto boravka kraljevske porodice Karađorđević, zbog čega je Koviljača i dobila epitet "kraljevska".
 

Balovi i rulet

U tada mondensku Koviljaču neki su dolazili na lečenje, ali je većina tu stizala zbog provoda jer je u Kur-salonu bila prva kockarnica na Balkanu. Tih godina pod svodovima dvorane smenjivali su se balovi i druge zabave i zdanje je, kao i sama banja, proživljavalo svoje zlatno doba. Nažalost, danas je daleko od te slave, a krunisane glave zamenile su povremene svadbe, maturske zabave i seminari dok zgrada polako, ali sigurno, propada vapeći za majstorima.

Koristimo samo dve sale: Milena Negovanović

Kur-salon je u sastavu Hotelsko-turističkog preduzeća Banja Koviljača. Međutim, ono je pre decenije ušlo u proces privatizacije, da bi od prošle godine bilo podržavljeno. Za sve to vreme nije moglo da uloži ni paru u ovo zdanje. U HTP kažu da su pre deceniju i po, kada je popravljen krov, bili poslednji ozbiljniji radovi na dvorani.
Milena Negovanović, predstavnik za štampu preduzeća, kaže da im je kasa prazna iako Kur-salon u jednom trenutku može da primi više od 1.000 gostiju.

- Koriste se velika i mala sala gde se održavaju svadbe, mature, seminari i slični skupovi. Sigurno da je Kur-salonu, koji je u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo, neophodna rekonstrukcija. Potrebno je učiniti nešto da se on sačuva jer predstavlja simbol i ukras Koviljače od velikog značaja - kaže ona.
 

Bogati kelneri

U opštini tvrde da je razvoj turizma prioritet i da se razmišlja o ulaganjima u smeštajne objekte, a onda i u Kur-salon.

Dotrajala i stolarija

Kada bi zidovi ovoga zdanja mogli da govore, ispričali bi veoma interesantne priče. Posleratna vlast ovde je dočekala 1946, prvu godinu u oslobođenoj zemlji. U ratu oštećena zgrada ostala je bez grejanja. Pošto je u Koviljača bila železnička stanica, produžen je uski kolosek pruge do Kur-salona, te je grejna instalacija povezana sa kotlom ćirine lokomotive i problem je rešen. Kako se nekada živelo, ilustruje i podatak da je Kur-salon radio maltene neprekidno, a konobari su imali takve bakšiše da su morali da ih opominju da podignu plate.

Ta vremena su prošla, ali bi danas, ukoliko je turizam zaista na prvom mestu, trebalo reagovati što pre da bi se najpre sačuvao od daljeg propadanja, a onda i obnovio ovaj ukras Koviljače.