Velika seoba srpske pameti

Srpska dijaspora već godinama traži od matice organizuje izbore kad je inače većina ljudi u zavičaju, bilo da su u pitanju letnji meseci ili u periodu od katoličkog do pravoslavnog Božića i Uskrsa. Naši ljudi iz dijaspore to i najviše zameraju svim vlastima, jer smatraju da ih uopšte ne tretiraju kao ljude kojima je stalo do Srbije i do njihovog glasa. Kako su se socijalisti devedesetih godina plašili glasova dijaspore, još više ih se plašila demokratska vlast, tvrdi Zvonimir Matutinović iz Svilajnca, advokat u penziji i nekadašnji košarkaški trener.

Zvonimir Matutinović, advokat u penziji

On je napisao neobičnu studiju "Srpska dijaspora", u kojoj piše o svojoj borbi za javnu istinu u cenzurisanoj zemlji, opisuje sudbine porodica koje žive van otadžbine...
 

U čemu leži moć dijaspore?
- Ono što je najveća snaga rasejanja jeste to što pravu istinu smeju da iznose samo oni koji egzistencijalno ne zavise od aktuelnog režima. A to su samo oni koji žive u dijaspori.
 

Kako ste birali sagovornike širom sveta i sa koliko porodica ste razgovarali da biste napisali ovu knjigu?
- Imam puno rođaka i prijatelja u inostranstvu. Kod mnogih sam boravio. Samo sam u Parizu bio 20 puta. Sa drugima sam se dopisivao mejlom, a navodio sam i zanimljive komentare zemljaka iz dijaspore sa onlajn izdanja naših novina. Hteo sam da se odužim tim ljudima koji čitaju naše novine preko interneta i komentarišu. Za prikupljanje materijala trebalo mi je dve i po godine.

Šta vas je navelo na ovakav poduhvat?
- Zapravo je pismo koje sam uputio Zoranu Đinđiću, tadašnjem predsedniku vlade, bilo početak moje knjige. U njemu sam zaključio da je sve ono što je najsposobnije i najpametnije u Srbiji i Jugoslaviji poslednjih četrdesetak godina otišlo u inostranstvo. Ti ljudi su nepogrešivo umeli da procene da u tadašnjem socijalizmu nema nikakve perspektive za njih i njihove bližnje. Ti naši ekonomski emigranti navikli su na život u demokratskom miljeu, pa imaju daleko bolji osećaj za demokratiju od nas, navikli su da demokratski rade u svim oblastima života. Oni su decenijama strpljivo stvarali velike firme, neki čak i koncerne. U pismu sam naveo i da nam baš ti naši ljudi iz dijaspore trebaju da bi nas naučili demokratiji i modernom biznisu.
 

Šta o svemu tome misle naši ljudi u inostranstvu?
- Oni smatraju da bi rasejanje trebalo da ima svoje predstavnike u Skupštini Srbije. Lazar Dragin sa Floride, na primer, napisao je: "Neobrazovan Srbin obrazovanom ne dozvoljava da uradi nešto pametno i pomogne i njemu i sebi. Kada pamet ode i bude dobro nagrađena u nekoj drugoj državi, onda svi Srbi uskliknu: "To je naš Srbin"! Mladi i obrazovani ljudi su otišli devedesetih i teško da će se ikada vratiti.

Šta ih je najviše razočaralo u otadžbini?
- Svi su razočarani u prethodni režim, naročito zbog toga što su mnoge firme rasprodate ili uništene. Kablovi, Prva petoletka, "Ivo Lola Ribar" i druge firme nekada su služile za ugled, a danas su zatvorene ili tavore. Na vlast su došli neki samozvani stručnjaci, čija je mama bila direktor velike banke i proglasila se za vojskovođu tih eksperata. Tako govore naši zemljaci. Retko znaju imena ljudi na vlasti u Srbiji.

Da li su oni platili cenu takve vlasti u Srbiji?
- Pošto su mislili da će situacija u Srbiji posle 5. oktobra 2000. biti bolja, kupovali su lokale po varošicama za sinove i unuke. A kada bi im već kupili lokal, kupovali bi i stan. Sve je to sada prazno. Mnogo su se pokajali što su novac potrošili na taj način. Oni nikada neće živeti u tim stanovima, jer u svojim selima imaju ogromne kuće, prateće objekte i velika dvorišta.
 

Kako reaguju na trenutno stanje u zemlji?
- Oni su u vreme Slobodana Miloševića bili zadovoljni. Pravili su kuće na četiri-pet spratova i to ih je koštalo malo. "Samo prijavim radove na selu, a to u Francusku nema", pričali su. Do pre dvadesetak godina govorili su da će se vratiti u domovinu, jer kuće od 200 i 300 kvadata nisu pravili uzalud. Međutim, one su i dalje prazne, jer su deca rešila da ostanu u inostranstvu, pa se ni roditelji neće vraćati. Pogotovu što tamo imaju bolju zdravstvenu zaštitu.
 

Koliko se vratilo dijasporaca s kojima ste razgovarali za knjigu?
- Od mojih sagovornika možda se vratilo desetak odsto i to baš starih ljudi.
 

Da li se njihova deca školuju, poznaju li naš jezik i kulturu ili su se asimilovali?
- Vlaha najviše ima u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, a Srba u Nemačkoj, Kanadi i Americi. I najveći broj dece ne zna maternji jezik. Nešto više od polovine druge generacije Srba u dijaspori završilo je neku školu, dok se svi unuci, dakle treća generacija, obavezno školuje. Ima i fakultetski obrazovanih, ali je njih mnogo manje.