Preživeo sam streljački vod

Izveštavao je o borbi Alžiraca za oslobođenje krajem pedesetih godina, geler mu je probušio kapu koja je danas u alžirskom muzeju, a zamalo je izgubio glavu kad su ga u Tunisu uhapsili i osudili na smrt, optužujući ga da je špijun. Sa Titom je bio zajedno u Burmi, Indiji, Egiptu, Indoneziji, Velikoj Britaniji, SAD, a na jednom od tih putovanja u predsednikovom avionu je upoznao stjuardesu Ružicu kojom se ubrzo i oženio.

Filmske reportaže Stevana Labudovića o borbama alžirskih ustanika krajem pedesetih godina prošlog veka gledao je ceo svet. Alžirci ga smatraju ravnopravnim saborcem u borbi za nezavisnost od francuske vlasti. Foto i kino-kamerom snimao je najdramatičnije trenutke revolucije, zahvaljujući čemu je istina obišla planetu. Alžirci mu svake godine povodom državnih praznika ukazuju počasti.

Ovih dana je na prijemu u alžirskoj ambasadi u Beogradu dobio diplomu i spomen-medalju koje mu je dodelio predsednik Alžira Abdelaziz Buteflika povodom 50 godina nezavisnosti ove afričke države. Pratio je Stevan i tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza na putovanjima širom sveta, njegova kamera ovekovečila je Titove posete Burmi, Indiji, Egiptu, Indoneziji, Etiopiji, Velikoj Britaniji, SAD... Danas kao penzioner živi sa suprugom u Beogradu i s ponosom se seća i priča o svom bogatom životnom iskustvu.

Malerozno dete

- Rođen sam 28. decembra 1926. godine u Beranama, u Crnoj Gori, gde sam završio osnovnu školu i pohađao gimnaziju. Moj otac je bio knjižar, u njegovoj radnji se svašta prodavalo, pa i fotoaparati, tako da sam već 1936. godine običnim kodakom snimio zanimljive fotografije koje sam izrađivao kod komšije Hamde Adrovića, fotografa. Otac je pričao albanski, turski, a kasnije i italijanski jezik. Kad je kralj Aleksandar prolazio kroz Peć bio mu je potreban prevodilac, pa su angažovali mog oca. U znak zahvalnosti, kralj mu je dao tu knjižaru.

- Majku su kao devojčicu Austrijanci, koji su tada porobili deo Crne Gore, poslali u logor u Austriju. Oslobodio ju je Crveni krst Švajcarske. U Švajcarskoj je provela neko vreme, naučila jezik, završila srednju školu. Kad je stigla sloboda, vratila se u Crnu Goru. Posle rata nije bilo mnogo profesora, pa su je angažovali da predaje francuski jezik u školi. Radila je dok se nije udala. Roditeljima nije bilo lako sa mnom kada sam bio dete. Baš sam bio malerozan. Kad bi nastala neka gužva i poleteo kamen, odmah bi našao mene, iako nisam učestvovao u tuči. Kada sam bio u poseti tetki u Peći, pao sam i zaradio veliki ožiljak. Pokvario bih sve što mi se našlo pod rukom.

Gluv zbog šamara

- Pošto je moj otac bio imućan, imao je na kraju grada njivu s kukuruzom, koje je čuvao pudar, čovek koji je čuvao njive i vinograde. Odem sa drugovima noću da kradem sopstveni kukuruz. Ja sam bio predvodnik. Uberemo kukuruze i stavimo ispod košulje. Uhvati nas pudar, koji se iznenadio što sam bio kolovođa. Kazao mi je da će me tužiti ocu. Nisam mnogo mario zbog tih pretnji. Kasnije sam se prilično smirio, zahvaljujući majčinom uticaju.

- A evo kako sam ogluveo i detinjstvu. U Beranama nije bilo vodovoda, već samo gradske česme. Nosio sam vodu, a u kući pored koje sam prolazio jedan mladić je spremao maturski rad dok su deca napolju galamila. Siđe on i kako sam se ja sasvim slučajno našao tu, opali mi šamar i odvali mi bubnu opnu. Skoro sam se onesvestio. Rekao sam samo majci jer da sam rekao ocu, ko zna šta bi bilo. Sigurno bi napao tog čoveka. Godinama je to uvo gnojilo, svuda su me vodili u ono vreme, ali nije bilo spasa. Roditelji su bili veoma razočarani i tužni zbog toga. Nas je bilo četiri brata i sestra, koja je umrla. Svi smo bili potpuno skrhani zbog njene smrti. Toliko je bilo to blagorodno stvorenje i mnogo sam patio zbog gubitka sestre. Zato sam želeo da mi se prvo rodi ćerka. I želja mi se ispunila.
 

Rakete srušile školu

- Stizao sam svuda s kamerom. Krajem pedesetih, kada su se u Alžiru vodile najžešće borbe za oslobođenje zemlje, Tito me je poslao u tu zemlju kao specijalnog izveštača. U ovoj zemlji sam proveo četiri godine, sve do oslobođenja. Bili smo robovi 500 godina, želeo sam da niko drugi ne robuje, tako da je želja da odem bila još jača. Došao sam da pomognem porobljenom narodu. Sećam se svog boravka u četvrtom bataljonu Armije narodnog oslobođenja, negde blizu Suk Arasa.

- Komandant je bio Čadli Bendžedid, moj prijatelj i saborac. Snimao sam zarobljavanje legionara u akciji alžirskih boraca. Video sam zgradu na čistini, malo dalje od štaba, rekli su mi da je napuštena škola. Pomislio sam da bi to moglo biti zanimljivo za snimanje. Tražio sam da mi obezbede obilazak. Uz pratnju, kroz šumu došli smo do čistine gde se na suncu belila škola. Unutrašnjost škole bila je interesantnija nego što sam mislio. Razbacane knjige, sveske, parole po zidovima i tabli "Alžir je naš", "Živeo slobodni Alžir" i slično. Svaki razred bio je drugačiji.

- U tome sam video dobru reportažu. Vraćajući se u štab razmišljao sam kako da to uradim i pošaljem u svet. Zamolio sam komandanta Bendžedida da mi omogući snimanje. U glavi sam slagao kadrove koje ću snimiti i često odlazio do jedne stene odakle sam posmatrao školu u daljini. Najzad, javili su mi da je sve spremno i da ću dobiti pratnju od 40 dobro naoružanih boraca. Sedeo sam na toj steni kada je nešto zviznulo iza mojih leđa. Ispred sebe sam ugledao dva srebrna mlazna aviona kako se ustremljuju prema školi. Za nekoliko minuta raketama su je sravnili sa zemljom. Škola je nestala u oblaku prašine. Bio sam skamenjen. U šoku sam otišao do štaba dok su mi usput dobacivali: "Evo ti tvoje reportaže!"

Tela kao štit

- Prošao sam pognute glave i ušao u štab. Bendžedid je sedeo i nešto pisao. Stajao sam mirno, ali on nije podizao glavu. Tako smo proveli nekoliko minuta, ćuteći, ali očigledno smo se dobro razumeli. Mnogo kasnije, kada je Alžir već bio nezavisan, a Bendžedid bio komandant Oranske oblasti i član Revolucionarnog saveta, došao je sa suprugom i dva sina u Beograd da me poseti. Te večeri, u mom stanu, prvi put smo razgovarali o tom događaju. Svašta se dešavalo. Pa i u toku tuniske revolucije su me uhapsili i vodili me čak na streljanje jer su sumnjali da sam špijun, ali sam se nekako izvukao. Ispitivao me ministar policije, a u ćeliji sa mnom bio je još jedan fotoreporter. Čak su me poveli pred streljački vod, išao sam kroz hodnik i molio se pred nekim arapskim natpisima. Ne znam kako se to desilo, ali me oslobodiše.

- Dok sam bio u Alžiru u svakom trenu štitili su me moji saborci. Kad god je bilo gusto, pokrivali su me svojim telima. Ipak, jedan geler mi je prosvirao kroz kapu i pored uva. Ta kapa danas stoji u vitrinama muzeja u Alžiru. Eto, i to je dokaz više neraskidivog prijateljstva s alžirskim narodom.

Kumstvo s Bumedijenom

- Pratio sam Tita na brojnim putovanjima. Brodom Galeb i avionima obišli smo ceo svet. Snimao sam njegove susrete sa liderima sveta. Bivši američki predsednik Ričard Nikson tražio je da ga isključivo ja slikam. Na tom jednom putovanju sam upoznao i suprugu Ružicu. Mogu reći da sam se oženio mlad ko rosa u podne, a zna se šta to znači. Moja supruga bila je stjuardesa u Titovom avionu. Bile su njih dve, a moji drugovi su me zadirkivali što gledam Ružicu i što sam od nje tražio sok. Ja tražio, ona donela, a ovi moji navalili na mene da je zovem da izađemo. "Hajde", rekoh, "zvaću je." Bili smo u Kairu kad sam je upitao da izađemo na piće. Dok smo šetali, svuda okolo sam video natpise "zabranjeno ljubljenje". Bila je prelepa noć, mesečina, prava romantika, pa sam se zaneo i krenuo da je poljubim. Odjednom se ispred nas pojavio policajac. Opravdao sam se tako što sam mu rekao da ćemo se venčati i da će ona biti moja žena.

- Tako je i bilo. Prvo mi se rodila ćerka Ida, a ime joj je dao tadašnji predsednik Alžira Huari Bumedijen, moj veliki prijatelj i kum. Ružica se porodila nešto malo pre vremena. Kada sam mu rekao da sam dobio kćerku, on mi je kao iz topa odgovorio da će biti kum i da će se devojčica zvati Jasmina. Ali, ja sam želeo da moja deca imaju kratka imena. Kazao sam mu da bih voleo da se zove Ida. Prihvatio je. Rekao je ambasadoru Alžira da organizuje veselje, a od njega je stigao buket sa 300 crvenih ruža.

- Šef alžirske države je rekao da za svako slovo imena moje ćerke daje 100 ruža. Pošto nismo imali toliko vaza, cveće smo stavili u kadu. Pitao sam ambasadoru a koliko bi ruža bilo da se zvala Jasmina. Sećam se kad sam slavio u mojim Filmskim novostima rođenje ćerke. Iako oštećenog sluha, neke stvari sam ipak čuo. Stvarno sam želeo da mi prvo dete bude ćerka, zbog sestre koju sam rano izgubio. Dok smo slavili, čuo sam komentare: "Evo ga ovaj Crnogorac, rodila mu se ćerka, pući će od jada." A ja - nikad srećniji. Ida živi i radi u Beču i ona je doktor nauka, etnolog-antropolog. Posle sam dobio sina Milutina, koji je krenuo mojim stopama. A unuka Nauma prosto obožavam.