"Bebu nam ubio plafon"
Ova kuća je od blata. Ima više od 100 godina. Sva se roni i raspada. Tu popravke nema. Ni gore ne smem da se popnem, crev neki da zamenim. Jer ako se popnem gore, ostadosmo na ulici. Ovako priča Goran Savić iz Suvog Dola, sela tri kilometra udaljenog od Lipljana.
U ovom srpskom selu živi oko 400 stanovnika. Goran je sa suprugom Milenom, koja je rodom iz Požarevca, hrabro svio porodično gnezdo pod krovom trošne kuće sa tri male prostorije, raspoređene u 30-ak kvadrata. Kućerak u kome nema vode, pristojne sudopere i kupatila, nalazi se na kraju Suvog Dola. Goran i Milena podižu četvoromesečnog sina Aleksandra, ali uz svu muku i trud ni detetu ne mogu da priušte najosnovnije. Posla nema, a pomoći političara još manje.
Prazna obećanja
Krov nad glavom mladi bračni par deli i sa Goranovom majkom Ružicom i 12-godišnjom sestrom Tanjom. Jedini prihod domaćinstva je porodična penzija od 7.000 dinara koju Ružica prima od pokojnog muža, Goranovog oca. Ta suma nije dovoljna ni za šta.
Moliću i Tačija- Obratio sam se za pomoć (kosovskom) ministarstvu za povratak i zajednice. Tražio sam brodski pod, patosnice, hidrofor za vodu, šporet i sudoperu, od toga su mi doneli šporet na drva. Šta je sa njima, stvarno ne znam. Nemam gde da odem da tražim pomoć. Jedino mi ostalo do Tačija da odem, pa da mi on pomogne. Ako mi on ne pomogne, da odem sa ženom u opštinu, da zauzmem jednu kancelariju i da vidim šta će biti - očajan je Goran. |
- Moja porodica i ja živimo u veoma teškim uslovima. Imam 24 godine, nisam zaposlen, ali na svaki način pokušavam da dođem do novca. Radim privatno i sve pokušavam. Imao sam kombi, koji mi je ostao od pokojnog oca. S njim sam taksirao tri godine, ali mi je istekla registracija i za novu mi je trebalo oko 300 evra. To su za mene velike pare i nisam imao - priča Goran.
Na sva vrata su Savići pokucali, a nijedna se nisu otvorila. Pričaju da su ih obilazili političari uoči srpskih i kosovskih izbora, ali su ih još brže zaboravili. Ostala su prazna obećanja, koje vetar nosi već poslednjih pet godina.
- Dolazili su čak i ministri i svi su obećali da će mi pomoći. Rekli su mi da otvorim žiro-račun, samo da prođu izbori. Ali, to je bilo pre glasanja. Kada se glasanje završilo, sve se zaboravilo. Čak i kada sam otišao u Ministarstvo za povratak (vlade u Prištini), ti isti ljudi koji su sa mnom pričali, okreću mi leđa kao da me ne poznaju. Jedino su mi doneli šporet na drva. Baš su me razočarali.
Traktor pusti sanSavići imaju malo imanje, ali nemaju uslova da ga obrađuju. |
U Savića se nemaština vidi još pred kućom. U ribarskim čizmama, gacajući kroz blato, Ružica na šporetu postavljenim pred pragom, u dimom debelo osmuđenom loncu otkuvava veš. A, zatim ga, trpajući vodu u limeno korito, ispira. Tako leti, tako i zimi.
Nemaju ni za kremu
- Perem, kuvam veš. Mašinu imam, ali je bila slaba struja, pa se pokvarila. Nemamo ni kupatilo, niti vodu u kući. Mučimo se večito, ali moramo da živimo. I pelene se peru na ruke. Preživljavamo nekako. Šta da kažem? Borimo se kako znamo i umemo - kaže Ružica.
Četvoromesečnog Aleksandra Milena umiruje u malim kolicima. To mu je ujedno i kolevka. Uskoro će da je preraste, pa će ostati i bez tog kreveca. Ali, to nije jedini problem.
- Ponekad nam nestanu pelene, a jedva se snalazimo da bismo nabavili kremu za bebe. Nemamo je stalno. Ponekad se dogodi da ga stavimo u pelene, on se upiški, pa se ojede... Žao mi je, ali sam nemoćna. Nema ni krevetac, spava u kolicima. Uskoro neće moći ni u njima da spava - konstatuje Milena.
Pokucao na sva vrata- Svuda sam tražio posao. Imam malo dete, posla se ne stidim. Išao sam u jednu albansku fabriku i tražio sam zaposlenje. I rekao sam im da me politika ne zanima, želim samo da radim. Kažu mi sada nema posla jer je zimski period, ali da ostavim broj telefona, pa ako bude posla na proleće, zvaće me. Posla apsolutno nigde nema - žali se Goran Savić. |
Savići žive skučeno i skromno, ali trude se da svoju kućicu drže čisto i uredno. Gorana, glavu porodice, muči briga koliko će trošni zidovi izdržati. Dok je rukama pokazivao nabrekle komade oplate kraj štokova vrata i prozora, komadi nabijene zemlje su se odvaljivali i trošili u njegovim šakama. Kuća nije sigurna, a njihovi životi nisu bezbedni.
Sobičak plavih zidova u domu porodice Savić, sećanje je na tragediju koja ih je zavila u crno. A, za sve oni koji su im okrenuli leđa, snažan razlog da stave prst na čelo. Goranovo lice potpuno se promenilo i drhtavim glasom prepričava nesreću koja je ih je zadesila. Sećanje na prvenca Blažena, kome nije bilo spasa.
- To je bilo pre godinu dana. Imao sam sina od pet meseci. Krevetac mu je bio ovde, u ovom delu sobe, pokazuje ukraj zida, i uzdiše.
- Tokom noći pao je ceo plafon i obrušio se pravo na dete. Nažalost, Blažen je umro.
Goran Savić pokušava da shvati zašto ga je s druge strane dočekao muk, kada je nakon te tragedije obijao pragove nadležnih institucija moleći za pomoć. Ostala je samo sramota i pored goblena uramljena Blaženova slika, nasmejane bebe sa plavim loknama.
