U Urgentnom centru kao u ratnoj bolnici
Bolesnici leže na kolicima za hitan prijem, reanimacija se radi na podu Koronarne jedinice, a svake noći se pojavi najmanje 40 "prekobrojnih" pacijenata... Ovo nije scena iz ratnog filma već svakodnevna slika u beogradskom Urgentnom centru!
Na radnom stolu novog direktora Urgentnog centra u Beogradu, dr Zlatibora Lončara, hirurga po specijalnosti, stoje izveštaji o preopterećenosti svih odeljenja. Nema nijedne jedine prazne postelje, a imali su 40 takozvanih prekobrojnih pacijenata.
– Vrata bolničkih soba ne mogu da se zatvore, jer noge pacijenata vire na hodniku. Pacijenti leže na kolicima na koje ih stavimo na hitnom prijemu. U trenutku smo primorani da napravimo izbor i da na mesto najmanje ugroženog pacijenta stavimo onog ko je više ugrožen. Monitor stoji na sestrinskom pultu, infuzije ispod kreveta. U koronarnoj jedinici reanimaciju često radimo tako što pacijenta spustimo na pod. U 21. veku reanimaciju radimo na pločicama. To stvara nezadovoljstvo i lekara i pacijenata – kaže dr Lončar u razgovoru za "Politiku".
Koliko su odeljenja popunjena?
Na 22 kreveta u koronarnoj jedinici, svakoga dana je od osam do 10 prekobrojnih. Na 14 pacijenta u šoku, uvek su tri "viška". Slika je kao u ratnoj bolnici.
Može li se u takvim uslovima pružiti vrhunsko lečenje?
Naravno da ne može. Kako ću da pružim čoveku vrhunsku zdravstvenu zaštitu kada ne mogu da ga smestim ni na krevet.
Šta vas je motivisalo da ipak prihvatite dužnost direktora ustanova kada su uslovi tako loši?
Mislim da mogu da popravim ukupan rezultat: da ovde budu bolji uslovi za rad, a da Urgentni centar dobije mesto koje zaslužuje i bude reprezentativna ustanova. Predložio sam rešenja koja bi, uz dobru volju, u samo 10 minuta dogovora mogla ukloniti problem pretrpanosti Urgentnog centra, a da pri tome nije potreban nikakav dodatan novac.
Kakva ste rešenja predložili?
U gradskoj skupštini već postoji operativni centar, u kojem su povezani svi kliničko-bolnički, Urgentni centar i Hitna pomoć. To je specijalni sistem veza koji ne zavisi od struje ili mobilne telefonije, a postoji i video-nadzor prilaza svim centrima. Iz tog centra neko može da koordinira celi sistem zdravstvenog zbrinjavanja. Predložio sam da svakoga dana do 14 časova svaki bolnički centar dostavi podatke o trenutno raspoloživim kapacitetima za to popodne i noć. Mora se dogovoriti da oni 20 odsto svojih kapaciteta ostave za hitne službe.
Šta bi se time popravilo u zbrinjavanju hitnih slučajeva?
Pacijenti se više ne bi "šetali", portiri ne bi vraćali vozila Hitne pomoći sa rampi bolničkih centara. Već dve nedelje molim odgovorne u Beogradu, koji su zaduženi za kliničko-bolničke centre, da napravimo drugačiju organizaciju posla. Drugi bolnički centri ne mogu više lagodno da obavljaju svoja dežurstva, da rade operacije koje se mogu odložiti ili da biraju pacijente, a da ne primaju životno ugrožene.
Da li Urgentni centar ima dovoljno zaposlenih?
Nedostaje oko 80 medicinskih sestara i to po sistematizaciji napravljenoj prema postojećem broju postelja, a ne prema prekobrojnim. Podnet je zahtev Ministarstvu zdravlja za prijem 50 lekara i značajno većeg broja sestara. Dodatnu muku nam stvara to štio imamo samo pet odsto medicinskih sestara i tehničara koji su iz Beograda. Kod nas rade ljudi, koji do posla putuju sat i duže vremena – iz Valjeva, Loznice, Šapca, Pazove… Oni nemaju izbora i rade ovde za 30.000 dinara u teškim uslovima, a iste ili slične plate dobijaju sestre u domovima zdravlja ili u drugim klinikama čija se kapija u dva sata po podne zaključa.
Koliko pacijenata u ovu ustanovu stiže iz unutrašnjosti?
U oktobru i novembru stizalo je čak 30 do 40 odsto pacijenata više. Najveći problem je petkom popodne: stiže svaki iole problematičniji slučaj. Kad rešim gorući problem bolje organizacije na području Beograda, moći ćemo da analiziramo zašto tako veliki broj pacijenata iz unutrašnjosti traži pomoć u Urgentnom centru i šta se tu može izmeniti.
Koje novine su još u planu?
Nelogično je da u Urgentnom centru ne može da se uzme krv od dobrovoljnih davalaca. Ovde zbrinjavamo mnogo mladih ljudi, koji padnu s motora, povrede se u saobraćajnim nesrećama i ubrzo se ovde okupi celo odeljenje, dođu drugovi s fakulteta, rodbina… Oni žele da pomognu, bar da daju krv, a onda ih šaljemo u druge centre. Planiram da odvojim jednu prostoriju samo za to, a od Zavoda za transfuziju tražiću da obezbede lekara i tehničara, koji će ovde raditi do 19 časova. Od svih načelnika službi tražio sam da odrede prioritete: na primer, šok sobi godinama fali aparat za detekciju sepse, a imaju ga klinike koje rade do 14 sati. Na odeljenju neurologije pokvario se EEG aparat, za snimanje moždane funkcije i utvrđivanje moždane smrti, a mi smo donorski centar.
