Srpski lovci na jelene
Sigurno je većini lovaca jedan od najčešćih lovačkih snova lov u Kanadi. Ljubanu Stankoviću, Kordunašu rodom iz Kirina, taj san je već 40 godina svakodnevica. Još od šezdesetih godina nijednu sezonu nije propustio i neće dok god ga, kaže, zdravlje bude služilo.
- Upravo sam se vratio iz lova na losa, puta od 2.000 kilometara do severa Kanade. Proveli smo tamo dve nedelje, ali se dešavalo da ostanemo i kraće. Prošle godine sam odstrelio losa tek što sam zakoračio u šumu. Sledećeg dana se posrećilo mom partneru Bogdanu Pavlici, pa smo ispunili naše dozvole i vratili se ranije - prića Ljuban o lovu na dalekom severu Kanade.
Članovi Srpskog lovačkog društva Beli orlovi Vindzor, čiji je on predsednik, odlaze kako bi obezbedili dovoljno mesa od divljači za tradicionalno lovačko veče u Srpskom centru u Vindzoru, po nepodeljenom mišljenju ovdašnjih Srba, najboljoj njihovoj zabavi.
Lovačko veče u Srpskom centru održava se već osmu godinu, od 2004. godine, uvek u februaru, a lovci se pobrinu da gostima ponude specijalitete od divljači - bizona, losa, srne, zeca...
Pre osam godina lovci su organizovali prvu zabavu kako bi pomogli izbeglicama u Novoj Pazovi, a već sledeće godine su osnovali Srpsko lovačko društvo i od tada, posle svakog lova deo mesa se ostavlja za najbolju srpsku zabavu, a sav prihod ide u dobrotvorne svrhe.
- Pomažemo naše dve crkve, srpsku školu, fudbalski klub Vindzorski Srbi, održavamo crkvu Sv. Ilije u Londonu, a uvek šaljemo pomoć u domovinu - ponosno nabraja Ljuban poduhvate društva.
Lov je skup i zahtevan sport, pogotovo u Kanadi, ali Stanković i njegova družina to sebi mogu priuštiti. Na poslednji lov na losa i put dug 7.000 kilometara poneli su više od tri tone opreme.
- Spavao sam pod šatorom, ispod krošnji bora, na slami, zemlji, sneg nas je znao zatrpati. Severna Kanada je carstvo divljači u kojem su ljudi prava retkost. Stotinama kilometara ne vidiš ljudske tragove ni znakove. Samo šume i jezera. To je raj za lovce i pecaroše - priča Ljuban o lepotama severa Kanade.
Njegovim stopama će svakako i desetogodišnji unuk Aleksandar, koji je najmlađi lovac među vindzorskim Srbima. Već je vlasnik i prvog trofeja - srne, koju je odstrelio u dečjem lovu u susednoj Americi. I deda Ljuban se sprema za lov na srne i jelene u Ohaju i Mičigenu.
A u Vindzoru su Stankovići već starosedeoci. Ljubanov unuk Aca peta je generacija, a led je probio njegov čukundeda Matija još davne 1927. godine. Tih se godina sa Korduna masovno odlazilo u "Ameriku", ali su na put kretale samo muške glave, pa je baka na Kordunu 30 godina čekala da se pridruži mužu. Dedi Matiji nije se baš žurilo da je dovede, bekrijao je, svirao tamburicu, bio vlasnik poznatog hotela u Vindzoru, a 1947. godine ga je prodao i sve potrošio na darove ljubavnici.
Ostatak porodice je 1964. stigao u Vindzor, a Ljuban i njegov brat Pero brzo su zalečili dedine nestašluke i stekli solidan imetak. Sada su vlasnici nekoliko farmi, više stotina hektara plodne zemlje, kuća i lokala i jedne od najpoznatijih mesara u Vindzoru. Ljuban, supruga Dobrila i njihov sin Milan, koji je inženjerski posao zamenio mesarskim, spremaju suhomesnate proizvode, za koje narudžbe dobijaju i sa Floride, iz Čikaga, a bilo ih je čak i iz Šangaja. Zovu se dedini mesni proizvodi, kao sećanje na prvog Stankovića, koji je ostavio traga u Vindzoru.
Ljuban je zapamtio sam sve staze i puteljke kroz Kirin. Prošle godine su poveli unuka da vidi dedin zavičaj, ali mu sada odlasci sve teže padaju.
- Sve je pusto, zapušteno, porušeno. Moj je zavičaj nestao, sada je to samo geografski pojam - priznaje Ljuban koji se prilikom poslednje posete isplakao kao dete, jer ni vlastito kućište, zaraslo u korov, nije mogao pronaći.
O otadžbini sve najlepše
|
