Selo sa jednim đakom
Da bi se stiglo do Sekirja, sela u Poljanici kod Vranja, skrećemo desno, pored Sekirskog potoka, kod mesta zvanog Ćurkina vodenica. Tu nas čeka domaćin, Miloš Anđelković iz mahale Šopci, koji radi kao konobar u Podgorici, a trenutno je kod roditelja i familije.
Dok auto kia stenje uzbrdo, savlađujući tesan, razlokan, pun kamenja put, Miloš nam objašnjava da se Sekirje nalazi pod planinom Oblik, u izvorišnom delu Sekirske reke, oko potoka Saliova dolina i mesta poznatog kao Bela voda, Bačvište, Dulan, Jezerina, Deja i Sekirna glava. Selo sa prostranim pašnjacima kao stvoreno je za stočarstvo.
Put nas vodi do naših prvih domaćina, familije Disić. Na verandi starinske kuće, sedi Mile Disić sa suprugom Mirom i gostima, Mirinom sestrom od ujaka Stojanom Rašić i njenim mužem Vladimirom. Kroz loznicu sa grožđem, koja opasava verandu, probija se jesenje sunce koje razgaljuje dušu i atmosferu čini prijatnijom.
Sviraj dok snaški ne padnu gaćeMile Disić i danas pamti svadbe na kojima je svirao. |
Na stolu uobičajeno meze iz poljaničkih sela: kravlji sir, jaja od kokošaka gološika koja trče po dvorištu, potom zakiseljene paprike i čajne kobasice i slanine. Meze prati domaća rakija mučenica od jabuka i krušaka i vino vranac.
Čekajući "ispisnicu"
Mile, nekada poznati harmonikaš u selu, pamti mnogo toga što je obeležilo Sekirje, kako kaže, i loše i dobro. Svirao je po svadbama, krštenkama, slavama i drugim svetkovinama punih 38 godina.
- Eh, da zna harmonika da priča, kako nekad beše. Teško vreme, mnogo zadružnog rada,
discipline i sloge, a kad dođe opuštanje nastane mnogo veselja i radosti. Selo je razuđenog tipa, na velikom je prostranstvu, evo i danas nas ima više od stotinu, ali uglavnom većina je vremešnija, koja krade Bogu dane i čeka njegovu "ispisnicu" - priča ovaj 73-godišnjak.
Seća se srećnih vremena svadbi, kada se u dvorištu i u kući mladoženje okupljalo celo selo.
- Dolazilo se da se trupa (igra), zemlja snagom da se rastrese, da se mladi vide, upoznaju, da im obrazi pocrvene od stida i ljubavnog žara, da zameze i popiju i ako može u nekom stogu sena završe. Što je ljudima bilo milo to i Bogu, zato je Sekirje napredovalo, dece je bilo mnogo, škola nije sve mogla da ih primi - kaže Mile.
Pristanak za ženidbu davali su roditelji. Roditelji devojke slali su navodadžije da se raspitaju o detaljima porodice u kojoj je trebala nevesta da ode. O imovinskom stanju, o svim članovima zadruge, da se utvrdi da u familiji nema neka trajna falinka koja bi uticala negativno na porod.
Kosti džinovaO vremenu nastanka ovog sela ne zna se skoro ništa. Na mestu Ržište meštani su nalazili izuzetno krupne kosti ljudi koje su nazivali "džidovije" (džinovi), što su verovatno ostaci nekog prvobitnog naroda nastanjenog u Poljanici. Drugo, novije, selište bilo je u mahali Rekari gde su se sačuvala stara stabla oraha i krušaka od nekadašnjih stanovnika sela. Tu je bila zidina stare crkve, gde je kasnije (između dva svetska rata) sagrađen hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice. |
Mile iznosi harmoniku, ispraća nas svirkom i pesmom "Ide Mile Lajkovačkom prugom", vodi do štale da nam pokaže krave i mezimče tele Cicu, pokazuje na traktor, i ostale mašine, ponosan je na sve što su stvorili, a najviše zahvaljujući sinu Draganu koji živi i radi u Beču. Pokazuje kućicu koju je Dragan sagradio i u kojoj, kako kaže, odmara dušu.
Odlazimo u susednu kuću, kod Miletovog brata Blagoja koji je takođe harmonikaš. Dočekuje nas kolom "osmoputkom", "bugarčicom", ali i teškim "vranjanskim". Uživamo u muziciranju, divimo se domaćinu koji sa suprugom Dušankom živi u kući koja je sređena bolje nego u gradu. Sa njim je trenutno praunuk Đorđe. U goste su im došle unuka Maja, koja živi u Vranju, i kćerka Negica iz Berna.
- Bilo je kada se patilo, borilo za koru hleba, sada bogu hvala i deci svega ima. Selo će, nažalost, propasti i nestaće kad-tad. Početkom osamdesetih godina svi su išli za Vranje. Put je bio konjski, nije bilo struje, voda se donosila sa izvora, fabrike su tražile mlade i svi su bežali glavom bez obzira. Eno ih sad su gotovo svi u vranjskom naselju Rudina, neki su se nakon tranzicije snašli, a neki gore žive nego da su ovde. Oni koji imaju roditelje u selu srećni su, svakog vikenda dolaze sa praznim torbama koje vraćaju pune - kaže 65-godišnji Blagoje.
Jedini vodeničar
Od doma Blagoja hitamo ka domu 82-godišnjeg Nikodije Dimića i njegove supruge Stanike. Žive u pritegnutoj, oniskoj kućici, oko 100 godina staroj.
Novica Cvetković, laborant iz Vlasa, koji je jedan od naših vodiča, meri im pritisak.
- Nikodija "kukurek", može da se ženi, A Stanika ufitiljila, pritisak joj dosta povišen i sledi odmah injekcija i uput da se javi lekaru, sutradan ujutru.
Priča starina kako je šezdesetih u selu bilo više od 400 žitelja u 76 kuća, svake godine se upisivalo po 40 đaka.
- Sada se upisujemo na seoskom groblju stalno, kuće se zatvaraju, deca, pošto je blizu Vranje, možda će doći, jer i ona će ostariti pa će im biti potrebna "svrtka" da pobegnu od gradske vreve i problema - kaže Nikodija.
Od Nikodija krećemo putem sa mnogo krivina koje jedva savlađujemo. Na neka mesta stavljamo laboranta Novicu na haubu da održava ravnotežu kako bismo izašli. Stižemo u mahalu Šopci. Dolazimo kod jedinog vodeničara u selu, Novice Stankovića. Ovaj 57-godišnjak živi sa majkom Cvetom i suprugom Slavicom. Deca su im u Vranju. Novica održava vodenicu, poznatiju kao Cokina i melje brašno seljanima. Dolaze i iz Vranja, jer je kačamak sa njegove pomeljare najukusniji. Stankovići su poznati i po proizvodnji sira.
Porodična zadruga Anđelkovića ima krave, bikove, svinje, burad pune rakije. Složni i vredni žive u blagostanju. Njihovu idilu prekinula je iznenadna smrt 43-godišnjeg Radeta Anđelkovića u avgustu ove godine. Glava porodice Budimka u istoj kući živi sa Radetovom udovicom Biserkom i unucima Stefanom i Nemanjom, sinom Stojanom, snajom Dobricom i njihovim sinovima Marjanom, Nenadom i Milošem. Nemanja Anđelković nas vodi do škole da nam pokaže da je trenutno jedini đak u seoskoj školi...
