Tajne ljubavi čuvenih Srba (11): Za života postao klasik

Jedna somborska učiteljica ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za nj "dar s neba, stvarnost zemlje". Veljko Petrović je bio narodni bard i ljubavni rapsod, jedna od najmarkantnijih figura srpske poezije, kako pre balkanskih oslobodilačkih ratova, tako i između dva svetska rata, pa i posle njih.

Veljko Petrović

Bio je veći patriota nego što se može oceniti prema njegovim "Rodoljubivim pesmama, veći i bolji humanista i čovekoljubac nego oni koji su se tim najuzvišenijim civilizacijskim osećanjima busali javno u grudi. Uz sve to, značajniji je ljubavni pesnik nego oni koji su se u književnosti proslavili upravo po ljubavnim stihovima.

Pisao je prave sage o ljubavi. Celog svog života bio je na javnoj sceni i ceni. Lep i upečatljiv prema spoljašnjosti, i vispren i višestruko nadaren, izvanredne kulture i velikog obrazovanja. Kao književnik postao je klasik još za života.

Tek što je u Somboru položio veliku maturu i pre no što je pošao na studije u Peštu, Veljka su mogli videti kako pred Preparandijom čeka kada će zazvoniti poslednje školsko zvono. Čim je na vrata izletelo čitavo jato učenica u uniformama, užagrenim pogledom on je čekao kada će se među njima pojaviti jedna, Olga Radanov.

Nežnog tena i vitkog stasa, a zaraznog smeha, ta devojka je bila veoma lepa i privlačna. Voleli su je svi u školi, i drugovi i drugarice, a ona se od njih razlikovala po mnogo čemu. Učila je jezike, svirala klavir i najčešće se mogla sresti u čitaonici. Reklo bi se, kao da se pripremala da bude životna saputnica budućeg velikog literate.

Ni Olga prema Veljku nije bila ravnodušna. Ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za njega "dar s neba, stvarnost zemlje". Postali su nerazdvojni. Zajedno su išli čak i u crkvu. Baš kada se Veljko spremao na studije u Peštu, njegova dragana je diplomirala i postala učiteljica. I, ubrzo zatim, ova prepelica u ruci, prhnula je i odletela, a Veljkovu dušu pretvorila u oblak pun tuče. Nekoliko meseci potom, upoznala je jednog kolegu, učitelja i udala se za njega.

Ostavljeni pesnik se osećao kao "ukinuti cvet sa groba". O svojoj prvoj ljubavi nije govorio, ali ju je stavio u stihove. Svoju voljenu Olgu opevao je u mnogim pesmama. Već prva njegova objavljena pesma bila je "Te oči". Olga je imala oči nebeske boje koje su mladom poeti i posle rastanka ličile na zamagljenu morsku pučinu. Bile su "dve zvezde kojim bozi večnost broje", i jezero u kome se "duša poji". Neprežaljena ljubav najpre ga je mučila nesanicom, a posle mu je dolazila i u san: samo što ju je "obgrliti hteo" nje bi nestalo.

Sveštenička porodica Porodična kuća Petrovića Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića.   Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

Ljubav je za Veljka Petrovića kao i za mnoge književnike njegovog vremena bila početak i završetak čovekovog života, krajnji i jedini domet njegove sreće. A pošto je nedostižna, ona rađa neprekidni nezaborav i ogroman bol.

Veljko i Mara Mandrašević

Veljko zato i na javi oseća Olgino prisustvo i o tome peva: udiše miris njene kose, oseća ukus njenih usana jagodastih, neprestano pruža ruke ka njoj i priziva je: O dođi svilna i blistava ženo...O dođi divna, demonova kćeri. Pošto se ona ne odaziva, pesniku ostaje samo pakao tuge. I vapaj: O zašto smo se, zašto smo se sreli, o zašt' se nismo mimoišli draga, ko dve lađe nasred okeana, što crnih jedri, a s dva mrtva kana, plove i minu u magli bez traga".

Početkom maja 1930. kao izveštač lista "Politika" boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.
Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Kraj