Tajne ljubavi čuvenih Srba (8): Rakićeve ljubavne drame

Najbliskiji prijatelji Milana Rakića znali su da žene u stihovima velikog pesnika nisu, kao kod mnogih njegovih kolega, tek san o ljubavi i njena idealna vizija, nego prave lične drame.

Milan Rakić

A njih je imao napretek, u svim rukavcima života. Zato je i pevao: "Na bolove sam davno sviko, sa jadom živim, kao sa drugom." Držao se Rakić iskreno i dosledno ubeđenja da onaj ko ne voli ženu i otadžbinu nije ni pravi čovek, ni istinski umetnik. Pevajući o ljubavi, mladosti i životu kao o trenutku u kome je sve idealno samo dok traje, u tome je bio mnogo ispred svog vremena. Jedna od njegovih najboljih i najpoznatijih, "Iskrena pesma", upravo je to i postala jer je dala punu i stvarnu sliku ljubavi žene i muškarca, o vođenju ljubavi u kojoj uživaju sve dok se ona ne ugasi. Tada je zamenjuju muške laži i ženske suze, ali i ćutanje koje ih drži zajedno i ističe istinu:

"Ja ću ti, draga, opet reći tada, otužnu pesmu o ljubavi, kako čeznem i stradam i ljubim te, mada u tom trenutku ne osećam tako. I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda slušati rado ove reči lažne, i zahvalićeš Bogu što te sazda, i oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući vrh zaspalih njiva kako se spušta nema polutama, ti nećeš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama..."

Beograđanin iz ministarske porodice i pariski đak prava Milan Rakić je uspeo da spoji svoju eruptivnu poeziju sa trezvenim i teškim zanimanjem srpskog diplomate sa početka 20. veka. Njegova životna saputnica i prva velika ljubav bila je jedna Milica koju je upoznao na dobrotvornom balu kod zajedničkog prijatelja. Tada je nastala pesma "Oda ukosnici", koju je devojka izgubila. Milicu, koja je stajala u dugoj haljini na tufne dočekalo je pitanje britkog mladog diplomate: - Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu? - upitao je, siguran da će je zbuniti. - U tom slučaju, granu treba preskočiti - odgovorila je devojka, misleći isprva da je preterala, jer se ovaj kratak razgovor završio poljupcem u ruku i kurtoaznim valcerom.

Rakić je službovao kao konzul Srbije u Prištini uoči Prvog balkanskog rata

 

Vraćajući se kući posle bala, Milica je u kočijama plakala zajedno sa sestrom. Sedam dana kasnije Milan je došao u njen dom da je zaprosi. Venčali su se 1905. i ostali zajedno više od tri decenije. Rakićeva izabranica odavala je utisak "dostojne životne saputnice, govorili su da je lepa kao san i otmena kao kneginja koja zna svoje mesto, svoju ulogu i svoje dužnosti".

Sudeći prema stihovima za koje se veruje da je posvetio svojoj ženi, njihov dom je krasio topli sklad, nežna zrelost i posvećenost, dečačke šale i noći pune strasne ljubavi: "I sav zasenjen pred čudesnim sjajem lepote tvoje, slab, bez jednog daha, kao da svakog časa život dajem, prilazim tebi pun pobožnog straha." Tek u današnje doba otkrivena su pisma iz kojih se saznalo da je Rakić, već odavno oženjen, doživeo novo prolećno sunce o kome je toliko pevao. Strasno i požudno, a ipak iskreno, tajno se zaljubio u izvesnu Desanku Živadinović.

Sačuvano je petnaestak pisama koje je uputio toj svojoj vilinskoj ženi. Potiču uglavnom iz vremena Prvog balkanskog rata, oko 1912, mada su se oni, kako izgleda, i ranije poznavali. Prvo njegovo pismo je odgovor na Desankino, poslato iz Bora, gde se ona tada nalazila. On joj, kaže, ljubi ruku koja tako lepa pisma piše i javlja da se baš tih dana pakuje za Beograd, pošto je službeno premešten iz Prištine, u kojoj je bio konzul Srbije. Već u drugom pismu Desanki je otvoreno priznao svoju zaljubljenost, i to u pesmi, i veli, pozivajući se na Francuze:

"Ono što se ne sme govoriti, stavi se u stihove." Ali, to pismo je zalutalo i nije došlo u ruke onoj kojoj je namenjeno. Zato joj je pesnik u trećem pismu otvoreno priznao da je "nosi u srcu svojemu". Ubrzo, u martu 1912. doživeo je i najsrećniji trenutak, da se sa svojom tajnom ljubljenom sretne u Beogradu, u kafani Moskva. Posle toga, on piše Desanki da je on jedan od onih ljudi koji vole samo jednu zvezdu, i srećan je kada je može videti makar i u jednom kratkom trenutku, zato što i u jednom magnovenju može da proživi "čitave svetove".

Kada se Desanka preselila u Zagreb, u drugu državu, Rakić je poverovao da je to kraj njegove sreće, i počeo da traži utehu čitajući Bibliju, da bi joj u pismu naveo reči Jova: "Našto davati videlo nevoljniku i život onima koji su tužna srca." A onda odlazi nekoliko koraka dalje, pa joj u pismu od maja 1912. otkriva da će napisati i objaviti čitavu zbirku ljubavnih pesama posvećenih njoj, Desanki. Štaviše, ističe kako će tom zbirkom "uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku".

Najavio joj je i skori susret, za odmor, kada bi došao u okolinu Zagreba u Samobor, ali traženo odsustvo nije dobio. Nesrećan, moli Desanku da mu makar pošalje svoju fotografiju, i u pismu joj šalje novu pesmu: "I hoću da onog časa, kad na mene padnu kose tvoje i poljubac jedan, budem kao nekad bezazlen i čedan. Da prvi put poznam čar ljubljene žene. Uz veselu pesmu razdraganih gnezda, da šušti topola i miriše lipa, i radosno nebo mesečinu sipa, tajanstveno rađa novo jato zvezda..."

Uskoro ga je njegova draga obradovala svojom fotografijom, jer kaže: "Vaša fotografija ne može nikako da se skrasi u fioci u kojoj je zarobljena. Ona sirotica muke muči. Svaki čas je iznosim iz fioke čim sam sam, i svaki čas je, čim neko naiđe, vraćam u fioku... Onog dana kada ste mi poslali sliku, Akademija nauka dosudila mi je nagradu Marinovićevu, a onog dana kada sam Vašu sliku primio, dobio sam službeno unapređenje. Pa recite sad da ne postoji vaš blagotvorni uticaj na mene i moju sudbinu."

Veliki srpski pesnik je godine između dva rata provodio u inostranstvu, do kraja u odanoj službi svojoj otadžbini, gde ga je, u Zagrebu, zatekla i smrt 1938. godine.