Tajne ljubavi čuvenih Srba (3): Jelica razbolela lekara

Za života, prvi srpski savremeni pripovedač naročito je bio hvaljen zbog svojih pripovesti o selu, seljacima i starinskim običajima, ali se kasnije pokazalo da su mu mnogo bolje ležale priče iz varoškog života, i one iz sopstvenog. Laza K. Lazarević je doživeo čast da ga nazovu srpski Turgenjev.

Lazu zaludela crnooka Dorćolka: Stari Beograd

 

Opisivao je veze između muškarca i žene u svim svojim pripovetkama, čak i kada se to ne može primetiti na prvo čitanje. Ljubav u Lazarevićevoj prozi je po pravilu neostvarena, a pred kraj života, pručuje on, i neostvarljiva.

Uopšte, njegovi junaci koje je to božansko čudo zadesilo, ne prepuštaju se ljubavnom zanosu i ne nose u sebi veliku strast. Neretko se ljubavi i odriču. Uprkos tome, ljubav u njima neuništivo tinja i traje do kraja njihovih života. Laza K. Lazarević ponekad ljubav ismejava i obezvređuje, a i ruga joj se. Ali, on je i tada veliča.

Radio je to zato što je i sam mnogo i istinski voleo, i to celog svog života jednu nesvakidašnju devojku. I, dok su njegovi prijatelji i proučavaoci dugo tražili tu njegovu strasnu opsesiju u pripoveci "Švabica", on je zapravo voleo jednu Srpkinju, i nije prestajao da je voli i onda kada je postala "tuđa žena", kako glasi naslov jedne njegove nedovršene priče.

Poljubljena, pa ostavljena

Rođeni Šapčanin, iz ugledne trgovačke porodice, stigao je Laza u Beograd da bi na Velikoj školi učio najpre za pravnika. Već od početka studentski život mu je bio buran. Pridružio se pokretu koji je među omladinom bio u punom jeku, izazvan idejom i radom socijaliste Svetozara Markovića.

Učio je ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionara, držao popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodio napredne članke prirodnjaka Čarlsa Darvina i fizičara Majkla Faradeja, počeo da prevodi i poznato delo levičara Nikolaja Černiševskog "Šta da se radi" koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja."

On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo, pisar studentskog društva "Pobratimstvo", kojom su upravljali studenti-socijalisti. Reklo bi se, punih ruku posla i mladalačkih ideala (koje je kasnije napustio pod uticajem majke, izuzetno jake žene) ovaj student nije imao vremena za devojke. Tu gde se nastanio, kod svog zeta Milorada Popovića Šapčanina, oženjenog njegovom sestrom Milkom, u današnjoj Ulici kralja Petra, prva komšinica mu je bila Jelica Milinović.

Jednoga dana, u bašti, odmah ispod svog prozora ugledao ju je i zaljubio se. Kći oficira poreklom iz Ćuprije, osvojila je mladića na juriš. Visprena uma i izuzetno ljupka, i Jelica je bila zaljubljena u njega. Ali, kada je njen dragan dobio državnu stipendiju za studije medicine, koje je odavno priželjkivao, i zbog njih otišao u Berlin, ona je morala da se uda za drugoga, i to za čoveka neobrazovanog i uskoumnog, nekog Timu iz Zagreba.

Čime je Lazarevića osvojila tajanstvena Dorćolka? Odgovor najverovatnije leži u njegovoj autobiografskoj pripoveci "Verter" gde kaže: "Samo oči! One crne, pola otvorene oči što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom čežnje...

Za takve se oči išlo na muke, za njih se lila krv, gubila čast i otadžbina izdavala." Slično se nalazi i u pripoveci "Vetar": "Dakle, ta devojka imala je crne oči, velike tako da je iz njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu... I taj pogled dolazi, istina, ozgo, ali se spušta kroza me i silazi još za čitav hvat u zemlju. Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge."

Naravno, ženske oči, koje su nadahnule mnoge druge čuvene književnike, ne samo srpske, bile su samo medijum u koji su se sabirale sve druge krasote voljenog bića, tako da je Laza K. Lazarević doživeo svoju Jelicu u svim oblicima - osećajnom, čulnom, intelektualnom, filozofskom. On od svoje drage, dakle, nikada nije zaista pobegao, čak i kada ju je ostavio na cedilu i otišao u Berlin.

Laza K. Lazarević

Uzalud je pokušao da je zaboravi sa novom ljubavi, sa već znanom Švabicom Anom Gutjar. Oficirska kći sa Dorćola već je ušla u sve njegove damare. Jelica, koja se lako raspoznaje u "Verteru" i "Vetru", nastanila se i na drugim mestima na kojima je niko ne bi očekivao. U pripoveci "On zna sve" o jednom letivetru Vučku, Lazarević takođe kao da sam govori: "U prvi mah pogodi me oko! Odmah zatim ona..." A ona, kao tuđa žena, bila je još lepša i privlačnija.

Pošto je 1881. postavljen u Beogradu za lekara Okruga beogradskog, Lazu K. Lazarevića su prijatelji doslovno uvukli u brak. On je bio pobratim i školski drug Koste, sina predsednika vlade Nikole Hristića. Zabeleženo je da ga je Kosta Hristić odveo svojima na večeru i da mu je tamo bila "servirana" i crnomanjasta Poleksija koju je Laza iz razdraganosti od razgovora i pića poljubio, a Hristići su onda radosno počeli da galame i čestitaju veridbu.

Lazina majka je za ovaj brak rekla: "To nije brak iz ljubavi, ni brak iz računa", čime je želela da kaže da je bio nepotreban. Na venčanju, kum mu je bio kolega i urednik časopisa "Otadžbina" dr Vladan Đorđević. Mireći se sa sudbinom, Laza je uz Poleksiju postao jedan od stubova beogradskog društva i u to vreme podigao svojoj novoj porodici dom u Hilandarskoj ulici.

Tu su im se rodila deca Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan. Otišao je 1885. u srpsko-bugarski rat sa činom majora saniteta, a vratio se kao pukovnik, ali je njegovo nežno zdravlje već počelo da popušta. Jedva je preživeo smrt voljene majke i dva sina. Kada je od Akademije nauka dobio nagradu za najbolju priču koja je iznosila 150 dukata, već je znao da je na samrti.

Umro od tuge

Uzalud je najbolji stilista srpskog realizma postigao sve ono što se može postići prema opšteljudskom, a i građanskom shvatanju onog doba. Nije mnogo vredelo ni to što je postao kraljev lekar, poznati medicinski stručnjak pa i naučnik, uvažena ličnost, ugledni građanin.

Njegove pripovetke, a pre svih poslednje i nedovršene, pokazuju da ga je celog svog kratkog života - imao je svega 40 godina kada je umro - mučilo to što je propustio najvažnije, život sa voljenom ženom. Oni koji su ga odlično poznavali verovali su da se baš zato što se odrekao jedine i prave ljubavi lako razboleo, odustao od borbe i pre vremena umro. Lečeći druge, svojoj duši nije uspeo da nađe leka, niti da svom životu prepiše pravi recept. Kako je sam govorio, bio je kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo, a ptići podavljeni.

Sutra: Tajne ljubavi čuvenih Srba (4): Sremac imao dve Zone