Tajne ljubavi čuvenih Srba (2): Zbog krčmarice u kaluđere

Pesniku poznatih stihova "Ponoć" i "Na liparu" čini se da je od rođenja bilo suđeno da postane lutalica i čergar. Nijedan drugi srpski književnik nije, kao Đura Jakšić, toliko menjao prebivališta, stalno u potrazi za novima.

SUVA GRANA SRED PUSTOG STANA: Đura jakšić je utehu od razočaranja pronašao samo u svojoj umetnosti, i u kafanama

Kada ga je u rodnoj Srpskoj Crnji, u Banatu, otac sveštenik upisao u trgovačku školu, tri puta je iz nje bežao. Na kraju je završio nižu gimnaziju u Segedinu i otišao u Temišvar, pa u Peštu, da uči slikanje. U revoluciji 1848. javio se kao dobrovoljac iako je imao svega šesnaest godina. Borbe su se završile srpskim porazom, a Đura je primetio: "Ah, zašta ginusmo i stradasmo, a šta dobismo!".

Nastavio je da uči da slika u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, kod čuvenog slikara tog doba Konstantina Danila, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, a nemački jezik koji je takođe učio dobro mu je došao na studijama slikarstva u Beču. Tu se našao u krugovima srpskih umetnika sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem koji su mu pomogli da prve stihove objavi u Serbskom letopisu 1853. godine. Mladi slikar, sada zvanično i pesnik, krenuo je u Minhen, da bi diplomirao na Akademiju finih umetnosti. 

Kikindska iskušenja

Nemaština je Đuru Jakšića pratila celog života. Primoravala ga je da prihvata razne poslove, a sa njima i mesta boravka. U prvo vreme je živeo od slikanja u Kikindi. Kada se 1857. preselio u Srbiju, više je nije napuštao, ali ju je prokrstario uzduž i popreko. Radio je kao seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači Kragujevačkoj, Požarevcu, u kome se oženio. Bio je gimnazijski profesor crtanja u Kragujevcu, Jagodini, Beogradu, gde je, već pred kraj života, bolestan od grudobolje, dobio posao korektora u Državnoj štampariji.

Putešestvija Đurina bila su ispunjena stalnim razočaranjima u svet, u ljude, a naročito u žene. Mir je tražio svuda, čak i među manastirskim iskušenicima, ili u prirodi, gde su mu ptice jedini rod i prijatelji. Ipak, pravu utehu je nalazio samo u svojoj umetnosti, slikarskoj i poetskoj. Bilo da je pevao rodoljubivo i ljubavno, pripovedao satirično ili pisao drame u herojsko-romantičarskom duhu, njegovo pisanje je uvek bilo grmljavina neba, huka valova, plamen požara, vapaj napaćene duše, odjek neostvarene ljubavi.

Živeo je u zemlji koju je neizmerno voleo, i u sredinama koje je isto toliko mrzeo. Jadao se: "Zlo je, majko, među ljudima". Sva njegova poezija je potekla iz ličnog doživljaja, a ljubavna najviše. Kao u rečima, izuzetno plodan i nadaren bio je i sa kičicom. Tu je naročito uspešan bio njegov "kikindski period", koji će mu i život preokrenuti. U pismu Đorđu Popoviću Daničaru maja 1856. Đura kaže sledeće: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, ali sam se ljuto prevario, ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene, razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali". Takve su im bile i žene, hladne i nezainteresovane. Baš među njima se našla i devojka koju je Đura Jakšić na smrt zavoleo.

DEVOJKA U PLAVOM: Lik Mile Popović ovekovčeio je u jednoj od svojih najleših slika

Bilo je proleće, kako se nekoliko godina pred smrt ispovedila komediografu Branislavu Nušiću sama tajna Jakšićeva ljubav. Cvetale su ljubičice, a njihov opojni miris širio se i u kafani Kod Belog krsta. U doba kada je mladi slikar živeo u Kikindi tu kafanu je zakupio izvesni Lazar Popović, paor po zanimanju. On je imao dve kćeri koje su mu pomagale i posluživale goste. Šta je bilo dalje, ispričao je Nušić:

"Ana i sestra Mila nosile su radnju na plećima. One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa one, odnosno ona, Mila, i privlačila goste... A Mila je bila mlada, lepa, vatrenih očiju, tankog struka... Pa eno je i sad, u dubokim godinama, kako se drži".

Služeći tako u očevoj kafani, zanela je Mila tada slikara i budućeg pesnika Đuru. Zavoleo ju je za ceo život. O njoj je pevao, nju je slikao. Na jednom od njegovih najlepših platna "Devojka u plavom" nalazi se Milin lik. Ali, to nije bilo dovoljno krčmarevoj kćeri. Njoj je bio privlačniji jedan čurčijski kalfa, koji je kasnije postao glumac. Zvao se Đura Rajković. Mila se uskoro udala za imenjaka svog najupornijeg udvarača, i ne samo to. Kada je naočiti Rajković stupio na daske koje život znače, na njih je zakoračila i njegova mlada supruga, bivša krčmarica.

Utočište u kafani

Zaljubljeni pesnik se nekoliko godina kasnije oženio Tinom, ali Milu nikada nije zaboravio. Njegov "ushit ljuveni" prelio se iz srca u stihove, neke od najlepših u srpskoj književnosti. Duša mu je krvarila na smrt, ali mu njegov pesnički genije nije dozvolio da ih pretvori u proste srceparateljne naricaljke, kojima je u to doba obilovala romantičarska poezija. Da bi pobegao od pakosnog sveta i nesrećne ljubavi, otišao je u manastir Krušedol i zamonašio se! To ga mesto ipak nije držalo. Pošao je u Srbiju i u sećanju sa sobom poveo i Milu. Putujući dolinom Mlave u Gornjak i posle u Homolje, on ju je "nalazio" i u drumskim mehanama. Tada joj je posvetio pesmu "Na noćištu".

Tuga i čežnja za prvom ljubavi nikako nisu napuštale mladog pesnika. Bol ga je nagnao da zavapi: "Dalje sam pošo, dalje po svetu. Al ruže za mene nigde ne cvetu. Zemlja je pusta svud sa svih strana. Ja - suva grana sred pustog stana". Samo mu je sunce na ovom svetu sijalo, a noć ga je u isto vreme i privlačila i plašila: Kao zlatne toke krvlju pokapane, dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, to najbolji vitez pade sa bojišta! Za njega je nastala tama, večita ponoć u kojoj su samo mrtvi mogli da ga razumeju. Pošto je ostao bez krčmarice Mile, Đuri je kafana postala najvernije prebivalište i utočište od svih životnih nedaća.