Jagodinac na krovu Austrije

Nebeska plavet vekovima privlači ljude. Zato oni vole da putuju avionom, da se bave padobranstvom, ali i da planinare. Jedan od velikih zaljubljenika u ovaj ekstremni sport je i Boris Milić iz Jagodine. Iako je planinarenje veoma skup sport, a Boris kao mašinski tehničar u firmi Metal komerc nema veliku platu, njemu nije žao da odvoji novac za putovanje.

Na vrhu Velikog Glokmera

Do sada se peo na četrdesetak vrhova viših od 2.000 metara što je priličan uspeh ne samo za članove jagodinskog planinarskog društva Juhor.

- Planinarenjem sam počeo da se bavim sasvim slučajno. Sa prijateljima sam otišao na Crni Vrh i shvatio da nema ničeg lepšeg od boravka na planini. Pre četiri godine postao sam član planinarskog društva i za manje od dva meseca osvojio sam Titov vrh u Makedoniji, visok 2.912 metra. Usledio je Olimp u Grčkoj, najveći vrh Balkana Musala u Bugarskoj, zatim sam se peo na vrhove bosanskih planina, na Prokletije... Nedavno sam osvojio najviši vrh u Austriji, Veliki Glokner od 3.798 metara - nabraja Boris.

Ekspediciju su činili Igor Radosavljević, Nebojša Kitić, Vladan Milošević, svi iz Niša, Dejan Dimitrijević iz Leskovca i Andrijana Miletić iz Kladova. Put s noćenjem i osiguranjem koštao ga je 16.000 dinara, a društvo ga je pomoglo sa 5.000 dinara.
Najteže je bilo savladati glečer jer je led bio jako klizav, a nagib veliki. Povremeno su nailazili i na ledničke pukotine koje su zaobilazili ili preskakali.

- Uspon ka malom Grošglokneru bio je vrlo strm i neprijatan. Ispod tankog sloja leda i sitnog kamena bio je tvrd led. Srećom, planinari pre nas urezali su stepenice koje smo mogli da koristimo. Odatle smo se peli u navezu - kaže Boris.

Nakon osvajanja Malog Gloknera na 3.782 metra, sišli su na takozvano sedlo Gloknera, odakle su počeli da se penju na vrh.

- Sedlo je usko grlo, zaleđeno i klizavo i bez ikakvog obezbeđenja. Preko njega jedva da je mogao da pređe jedan planinar. Pažljivo smo prešli ovo zahtevno mesto i nastavili uspon stenama Velikog Gloknera. Pogled na Alpe nas je ostavio bez daha. Na vrhu smo proveli oko pola sata. Silazak je bio veoma težak jer su se stepenice otopile, kao i površinski sloj leda, pa smo koračali po muljevitoj masi sitnog i nestabilnog kamenja - seća se Boris.

Svaka planina je priča za sebe. Iščekivanje onoga što će biti na vrhu. Ali, osećaj kad ispod sebe gledaš oblake, avione i sneg nešto je što se ne može opisati.

- Pored sve te lepote, planinarenje je veoma opasan sport. Zbog toga nijedna osiguravajuća kuća ne daje osiguranje, kao ni za ronjenje i ostale ekstremne sportove. Uvek si na konopcu, glečer koji se pomera tokom godine stvara otvore u koje možeš da upadneš u svakom trenutku. Po šestoro nas je u navezu. Penjemo se pod nagibom od 80 stepeni, stojimo na pet-šest milimetara kamena i uvek smo svesni rizika. Neko dobije i visinsku bolest koja počinje na 2.000 metara. Koliki smo zaljubljenici u taj sport, možda najbolje pokazuje jedan srčani bolesnik koji se, iako je imao tri infarkta i bajpas, popeo na 2.918 metara - priča Boris, koji planira da osvoji Elbrus na Kavkazu, visok 5.600 metara.