Snežana Divac: Skućili smo 350 porodica

Najlepše za ljudsku dušu je kada svoj dar, talenat, novac, vreme ili znanje podelimo sa nekim i pomognemo mu da mu život bude bolji, kaže Snežana Divac, predsednica Fondacije "Ana i Vlade Divac".

Snežana Divac, predsednica Fondacije "Ana i Vlade Divac"

 

Žena koja je odavno izašla iz senke svog slavnog supruga, košarkaša, usmerila je energiju, prijateljstva i poznanstva ka humanitarnom radu i prikupila oko četiri miliona dolara u novcu. Teško je proceniti vrednost darovane robe i usluga. I dalje se brine o izbeglicama, samohranim majkama i deci i nastavlja projekat Milion Srba, s idejom da okupi ljude dobre volje iz Srbije i dijaspore.
 

Šta vas je motivisalo da se bavite humanitarnim radom?
- Na nesreću, doživeli smo rat i tada je bilo mnogo prijatelja kojima je zatrebala pomoć, a onda smo samo nastavili. Ne mogu da budem srećna kada vidim da nekome mogu da pomognem, a da sedim i ništa ne preduzimam. Najveći dar mi je kada se svi zajedno povežemo na najlepši mogući način, kao ljudska bića. Za mene je to otelotvorenje ljubavi i Boga.
 

Imate li uvid u to kako žive ljudi kojima ste pomogli?
- Cilj naše fondacije je transparentnost i odgovornost prema donatorima koji su pomogli da ti ljudi dobiju kuću. Do sada smo skućili 350 porodica, njih 150 je dobilo pomoć od Unikredit fondacije od 2.000 evra za sprovođenje biznis plana. U prvih godinu dana 90 odsto ljudi je uspelo da premaši granicu siromaštva, što samo govori o tome koliko je malo potrebno da se čoveku pomogne. To su radni ljudi, domaćini koje je život osakatio ratom i naneo im traume, zbog kojih su skoro paralizovani 15 godina sedeli u nekoliko kvadrata u kolektivnim centrima. A sada sasvim drugačije izgledaju. Oči im ožive kada vide nadu u budućnost, a vremenom su stekli samopouzdanje i snagu.
 

Kako reaguju porodice kada im rešavate životni problem, a kako se vi tada osećate?
- U tim situacijama sam racionalna jer mi je najvažnije da što više porodica udomim. Kada im kažete da će dobiti kuću, uglavnom nemaju apsolutno nikakvu reakciju, što je potpuno očekivano zbog svega što su propatili. Reakcija se javlja tek kada kada im kažemo: "Sada morate da idete da izaberete kuću." I tu nekada nastane problem, jer nemaju sredstva ni da plate autobuske karte da vide kuće, pa onda mi idemo sa njima ili zamolimo socijalne radnike da im pomognu. E, tada im oživi pogled. Kada mnogo i dugo želite da rešite svoj problem, prosto ne možete da verujete da se problem rešio. To su ljudi koji su izgubili svaku veru u budućnost, a ceo život im staje u šest plastičnih kesa. I teško je i da se naviknu na bolje zbog mnogo razloga. Kada dobiju kuću, oni moraju da plaćaju i račune i hranu, sami o sebi da se brinu, pa ih je i strah da prihvate kuću jer ne znaju da li će uspeti da se pobrinu o sebi i članovima svoje porodice. Zato je lep onaj trenutak kada posle nekog vremena sažive sa novim životom.
 

Pomaže li vam država?
- Vlada Srbije ima svoje programe preko Komesarijata za izbeglice. Često radimo zajedno, a drugi naš veliki partner je UNHCR jer je to veoma veliki posao. Nije reč samo o sakupljanju novca, već i o sprovođenju projekta, i na tom putu osamostaljenja, koji traje oko godinu dana, potrebna je i stručna pomoć. Svaki kolektivni centar ima poverenike koji sa tim ljudima rade 15-20 godina i poznaju njihove probleme. Komesarijat je dao novac za izgradnju kuća u okviru svojih projekata. To su bili strašni trenuci kada je samo u "Oluji" u roku od tri dana 250.000 ljudi proterano. Da država nije stala iza njih, ne bi opstali. Ali, mislim da je sramota za sve nas što su ti ljudi posle toliko godina i dalje bez doma. Posebno me boli kada vidim na TV-u gde su sve pare bačene, pokradene... To je naša sramota.
 

Na koje projekte ste najviše ponosni?
- Na tri zgrade socijalnog stanovanja koje gradimo, jer su one namenjene ljudima koji ne mogu sami o sebi da brinu. Jednu smo završili, dve gradimo i pri kraju smo sakupljanja novca za četvrtu. Za sve to je bilo potrebno da se promeni zakon u gradu Beogradu. U saradnji sa gradonačelnikom to smo i uspeli, što daje nadu da postoje ljudi koji su lideri i imaju ljudsku dimenziju. Važan mi je i projekat pomoći samohranim majkama, a detalji o tome mogu se naći na našem sajtu.
 

Svi ljudi kojima pomažete imaju teške životne priče. Postoji li neka koja je posebno uticala na vas?
- Najviše me pogađa činjenica da smo ih ostavili da 20 godina žive u kolektivnim centrima. To je naša tragedija.
 

Pokrećete novi projekat Milion Srba. O čemu je reč?
- Projekat je namenjen svim građanima Srbije koji žele da nešto dobro urade. A ima ih dosta. Humanitarni rad nije privilegija bogatih jer svako može da učestvuje u menjanju stvarnosti. Dok sačekamo da uđemo u EU, da administracija nema problema, da nema korupcije, bude zapošljavanja, najmanje jedna generacija neće to doživeti. Ne možemo da čekamo. Potrebno je samo da milion ljudi na godišnjem nivou donira po 12 evra, što je nekoliko paklica cigareta, da bismo kao prvi projekat pomogli Dečjoj bolnici u Tiršovoj ulici u Beogradu. Naš san je da otvorimo hitnu pomoć za decu i centar za transplantaciju.
 

Projekat je okrenut i dijaspori, verujete li da će vaša fondacija uspeti da okupi raznoliku dijasporu?
- Koliko god da je bilo tragično bombardovanje Srbije, svi koji smo živeli u inostranstvu tada smo se spojili, bez obzira na crkve i podele, nešto veoma lepo je od svih nas izašlo. Izašla je upravo ta ljubav oko zajedničkog cilja. Mi smo svi toliko puta bili zloupotrebljeni, posebno mi koji smo živeli u emigraciji jer su kod nas emocije pojačane, ali sada želimo da svim tim ljudima koji imaju želju nešto da promene damo šansu da to urade.
 

Kako biste uporedili svoj život u Americi i u Srbiji?
- To različite faze života. Tamo sam stvarala porodicu, a sada sam u nekim drugim godinama. Gde god da živiš, sam kreiraš svoj život i svet u kome se krećeš. Imam sreću da se krećem u lepom svetu i da upoznajem ljude koji znaju da nije sreća da imamo što više materijalnih stvari. Lep mi je život. I tamo i ovde.
 

Ko su poznati ljudi koji su se uključili u vaše akcije?
- Nije nam se desilo da smo nekog pozvali, a da nam se nije odazvao. Na početku smo iskoristili Vladino penzionisanje. Slavu treba koristiti da učiniš neku dobru stvar, a ne samo da bi dobio dobro mesto u restoranu. Tada smo rešili da to budu izbeglice, i u tome su mog supruga podržale sve njegove kolege koje su došle iz SAD i Evrope i svi su uspešni i poznati u svetu sporta.