Afera Valdhajm u Jugoslaviji (14): Nacista u KGB

Kad sam krenuo iz Beograda, mislio sam da odlazim zauvek, a ipak sam u Italiji ostao samo godinu i po dana jer se u meni nešto bunilo i nisam mogao da se pomirim sa porazom, da priznam pobedu onima koji su na nečasan način pokušali da me unište i kao čoveka i kao novinara - kaže Danko Vasović.

Banjaluka, jula 1942: Valdhajm između Pavelića i nemačkog generala Fridriha Štala

 

Tamo u tuđini sam shvatio da je jedini način da pobedim i izborim se sa vetrenjačama da se vratim i nastavim tu gde sam stao, da do kraja razgolitim istinu o Kurtu Valdhajmu, što će nesumnjivo isterati na čistinu i one koji su tako bezočno pokušali da spasu ovog zločinca, fabrikujući i poturajući mi onaj lažni dokument. Tako je počela moja nova potraga za dokazima o Valdhajmovoj nacističkoj prošlosti, ali i o njegovoj ulozi agenta KGB-a!

Kolendićeva tajna

A na to da je Kurt Valdhajm, uz sve ostalo, bio i agent KGB-a pažnju mi je prvo skrenuo glavom Simon Vizental još 1986. godine. Potom mi je i Vlado Dedijer tvrdio da je Kurt Valdhajm "dvadesetčetvorokaratno zlato" KGB agenture, a sve mi je zatim potvrdio i Anton Kolendić, jedan od naših najjačih obaveštajnih kadrova, legenda naše službe inostranih poslova, glavni jugoslovenski operativac u Austriji odmah posle Drugog svetskog rata, koji je tada u Beču formalno bio zamenik šefa naše vojne misije.

Našao sam ga u Beogradu. Živeo je u Palmotićevoj ulici broj 12, u stanu broj jedan. Otvorio se čovek i ispričao mi veoma zanimljive pojedinosti koje su me, uz ostalo, uverile da sve optužbe na račun Valdhajma nisu prazna priča, pa ni to da je čak radio za sovjetsku obaveštajnu službu.

Kolendić je, dakle, od 1947. godine bio zamenik šefa naše vojne misije u Beču. Negde u januaru 1948. iz Beograda mu je diplomatskom poštom stiglo obaveštenje i dokumentacija koje ratne zločince treba tražiti u Austriji, odnosno ko je od Austrijanaca po odluci naše komisije proglašen ratnim zločincem. Na jednom od tih dosijea stajalo je ime poručnika Vermahta Kurta Valdhajma:

- Kako smo mi - ispričao mi je tada Kolendić - u tom trenutku, januara 1948. godine, još bili u dobrim odnosima sa Sovjetima, još nije bila pukla afera oko rezolucije Informbiroa, ja sam dosije "Valdhajm" predao mom najboljem prijatelju i saradniku iz ruske diplomatske misije u Beču, pukovniku NKVD-a - zvao se Gonda - a bio je jedan od šefova u sovjetskoj interesnoj zoni u Beču. Dogovorili smo se da zajednički gonimo Valdhajma jer smo ustanovili da je on u Beču, da nam je tu pri ruci - da je šef kabineta tadašnjeg austrijskog ministra inostranih poslova.

Valdhajmov dosije dao Rusima: Vasović (levo) u razgovoru sa Antonom Kolendićem

 

Dogodilo se, međutim, da je pukovnik Gonda, neposredno posle toga jednostavno nestao i o njemu nikada više nisam ništa čuo. Čovek koji je došao na njegovo mesto pravio se lud, da pojma nema o kakvom ja to Valdhajmovom dosijeu govorim, a kad sam ga pripitao za Gondu on mi je zagonetno odgovorio: - Bojim se da ga više nikada nećete videti... Pokazalo se da je bio u pravu.

Po povratku u Beograd - kazuje dalje Vasović - odlučan da nastavim borbu za istinu o Kurtu Valdhajmu, znao sam da mi uspeh u toj borbi mogu garantovati samo novi, još ubedljiviji dokazi od onih do kojih sam već došao i koje sam obelodanio. I u mom slučaju se ispostavilo i još jednom potvrdilo da sreća prati hrabre i uporne. Tako bih mogao da protumačim to što sam se sreo sa Radisavom - Radem Zelenovićem, direktorom Kinoteke, koji je izvukao iz bunkera i dao mi više od 60 godina najstrože čuvanu tajnu - ustaški film o Jasenovcu.

Poznato je da je Zelenović uvek bio uz Tita, Dolanca i druge jugoslovenske glavare koji su, recimo, prisustvovali svečanim otvaranjima Pulskog festivala, najznačajnije jugoslovenske filmske smotre, no on je, kao dete roditelja stradalih od ustaške ruke, žrtava ustaškog genocida, sigurno nosio tu duboku i otvorenu ranu na duši i stoga je svakako i odlučio da mi pomogne.

Uz to je, očigledno, cenio moj rad i bio uveren da ću ja taj materijal iskoristiti na pravi način. Istovremeno sam došao i do dragocenog ratnog izveštaja sa Kozare pisanog rukom Nemca Kurta Nehera.

Tako su se, u stvari, iznenada poklopile dve izuzetne ekskluzive: imao sam u rukama originalno filmsko svedočanstvo, snimljeno ustaškom kamerom i to, faktički, po originalnom scenariju napisanom rukom najboljeg nemačkog ratnog izveštača Kurta Nehera, koji se u to vreme zatekao na tom prostoru. Bio je to veliki podstrek da krenem svom snagom u novu potragu za istinom o ovom zagonetnom Austrijancu, koji se još šepurio na funkciji predsednika Austrije.

Taj ustaški film su sigurno nekada gledali neki ljude iz te jugoslovenske specijalne bezbednosne strukture koji su svakako i udarili pečat najstrože tajne na njega, ali oni očigledno nisu zapazili, niti im je išta značio jedan detalj, jedan čovek kojeg sam ja prepoznao na filmu. Isto tako, mnogi su nesumnjivo znali i za taj izveštaj Kurta Nehera i njegovu sadržinu, ali sam, izgleda, samo ja u filmu prepoznao Kurta Valdhajma i to povezao sa Neherovim izveštajem.

Shvatio sam i nepobitno utvrdio da se Neher i Kurt Valdhajm te 1942. godine nisu odvajali od komandanta u tom sektoru, nemačkog generala Fridriha Štala pa i samog ustaškog poglavnika Anta Pavelića. Naime, sem komandanta te grupe nemačkih vojnih jedinica zvane Zapadna Bosna, generala Fridriha Štala, inače komandanta nemačke 714. pešadijske divizije, u filmu se stalno pojavljuje i Ante Pavelić i zloglasna ustaška crna legija, a tu su neprekidno i Kurt Valdhajm i novinar Kurt Neher, kojega, po svemu sudeći, niko pre nije prepoznao.

Svi su, izgleda, mislili da je to neki periferni lik, obični civil, koji se tu slučajno zatekao. Ja sam, međutim, odmah zapazio da je on stalno uz Štala i Pavelića, da sve pažljivo zapisuje, da stalno nešto zapitkuje.
 

Glavno Hitlerovo pero

Po mojim saznanjima, Neher je, izgleda, umro malo pre nego što sam ga ja prepoznao na filmu. Za života je objavio dve knjige, izuzetno važne za nemačku istoriografiju - "Naša borba na Balkanu" i "Godišnjica Luftfafea". Radi se o samom vrhu nemačke ratne publicistike. On je očigledno bio jedno od glavnih novinarskih pera Hitlerove Nemačke i ostavio je upečatljivo svedočanstvo kako su se Nemci borili na Balkanu, odnosno šta je bilo sa čuvenim Luftfafeom.

Sutra: Afera Valdhajm u Jugoslaviji (15): Dečja krv na rukama