Afera Valdhajm u Jugoslaviji (10): Velika pljačka "Novosti"
Vlado Dedijer je, u stvari, prevashodno tražio saglasnost, dopuštenje da on u Beogradu organizuje veliki međunarodni skup o Jasenovcu, a na osnovu onoga što sam ja doznao i razgolitio, kako bi se konačno saznala još jedna, prava i potpuna istina o stradanju srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata - kazuje dalje Danko Vasović.
- Kako sam bio stoprocentno ubeđen da će Dedijerov zahtev biti glatko uslišen ja sam požurio i obezbedio i dolazak Simona Vizentala u Beograd. Pristao čovek samo što sam mu kazao ko i kakav skup priprema. Dolazim, veli, neizostavno, samo ako me pozovu!
PISMO RATNOM DRUGU
Sve je, međutim, palo u vodu. Slobodan Milošević nije dao saglasnost za organizovanje međunarodnog skupa o Jasenovcu u Beogradu jer je protiv toga, kako sam kasnije nezvanično obavešten, izričito bio Centralni komitet SKJ.
Dedijer je zbog toga potpuno poludeo i onda napisao jedno pogano pismo svom dugogodišnjem prijatelju i ratnom drugu Petru Stamboliću: "Moj Pero, ovaj što vodi srpski Centralni komitet i srpsku državu, ovaj 'Mirošević', on ti pati od crnogorskog kompleksa, jer je Crnogorac, i od mitomanije. On mi ne da da održim međunarodni simpozijum o Jasenovcu, a ti dobro znaš da sam ja ceo život posvetio izučavanju tog zločina.
Ja branim tu svetu istinu o nama i našoj etici. Vidi da ga urazumiš i da to dozvoli i omogući, jer imam iza sebe sve međunarodne institucije i obezbedio sam goste i učesnike koji bi došli na najvišem mogućem nivou. A ako on i dalje ostane uporan i to ne dopusti, ja ću onda da se naljutim i poput Sinđelića da sve spalim i dignem u vazduh, da iza sebe ne ostavim nikakvog traga...", napisao je, pored ostalog Dedijer Stamboliću.
Ne znam da li je i šta Stambolić odgovorio Dedijeru, ali dobro znam da takav skup nikada nije održan, niti je Simon Vizental, pored ostalih, tim povodom video Beograd. Nekako u isto vreme počinje i sve jači pritisak na mene i u "Večernjim novostima". Rade Brajović kao glavni i odgovorni urednik, koji je zamenio Borovnjaka, pored ostalog, neće da objavi moj intervju sa Vizentalom koji sam napravio uoči najavljenog i očekivanog naučnog skupa i njegovog dolaska u Beograd.
Kasnije sam saznao da se Brajović u to vreme tajno sastajao sa Budimirom Lončarom, jednim od najagilnijih boraca za spasavanje Kurta Valdhajma, odnosno da je tada, izgleda, intenzivno radio i za saveznu tajnu službu. Brajović je tada bio protiv Miloševića, valjda zato što on u tom periodu još nije imao pozicije koje će imati nešto kasnije, tako da su "Novosti", u stvari, bile instrument tajne policije i starog već dobrano zaljuljanog jugoslovenskog državnog aparata.
Jedan od najupečatljivijih dokaza za to bila je takozvana akcija Memorandum koju je smišljeno sproveo Aca Đukanović, jedan od urednika "Novosti", objavljujući nedovršeni tekst već dobro poznatog Memoranduma SANU kao tobožnji krunski dokaz protiv srbijanske, Miloševićeve kuhinje koja huška na rat. Bio je to otvoreni poziv, crno na belo opravdanje za žestoki napad na Beograd i Slobodana Miloševića da priprema ratnu mašineriju i krvavi raspad Jugoslavije.
Znači, dok je Jugoslavija još bila na snazi, Rade Brajović je verno i odano služio starom režimu, da bi kasnije, kad su kola obrnula niza stranu i kad je počeo raspad te moćne države, on preko noći prevrnuo ploču i postao vatreni, najtvrđi i najodaniji miloševićevac, a njegova, nažalost, pokojna supruga Gordana, koja je zaista bila jedno divno stvorenje i odličan novinar, za dva koplja bolji od Rada, postala je prisna prijateljica sa Miloševićevom suprugom Mirom.
Bilo je to, inače, ono vreme kad je iz kase "Večernjih novosti" netragom otišlo 26 miliona maraka i kada je osujećen predsednik tadašnjeg Radničkog saveta, odnosno sadašnjeg Upravnog odbora, Brana Radaković da zakaže sednicu tog najvišeg organa u kući i pljačku razgoliti i istera na čistinu. Radaković mi je kasnije ispričao da su mu dan uoči tog sastanka u kuću banula dva inspektora Državne bezbednosti koji su mu otvoreno rekli da svoju decu više nikad neće videti ako pitanje tih para postavi na sastanku Radničkog saveta (u pitanju je, inače, bio silni novac od "Novosti" koje su izlazile u Frankfurtu, prim. B.S).
Taj čovek, Brana Radaković, od tada više nikada nije kročio u "Večernje novosti" jer su mu tako krvnički zapretili, ne samo da ne sme spomenuti i dirnuti u osinjak te pljačke, nego da ne sme ni ući u "Borbinu" zgradu na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. U strahu za svoju porodicu i sebe, on se od tada nikada više nije ni bavio novinarstvom, živ je i, koliko znam, sad se bavi nekretninama u nekoj agenciji i radi za nekog građevinskog preduzimača.
"VATIKAN JASENOVAC"
Do danas se tako ne zna sudbina tog silnog blaga, u čije je sve džepove otišlo tih 26 miliona maraka, a ostala je sumnja da se delom tog novca Brajović na neki način prao i kupovao poziciju kod Slobodana Miloševića kad je on postao to što je postao.
Pokušavajući da me zaštiti, Dedijer je tada napisao i jedno pismo šefu vladajuće koalicije u tadašnjem austrijskom parlamentu u kojem se, pored ostalog, žali na progon mladog jugoslovenskog novinara, odnosno da su zabranili objavljivanje moje knjige o Valdhajmu.
Taj čovek kojem se tada obratio Dedijer bio je glavom i bradom sadašnji austrijski predsednik Hajnc Fišer. To pismo koje me dodatno uverilo da se Dedijer nimalo ne šali i da je sve mnogo ozbiljnije nego što mi se čini i što sam verovao, on je potpisao kao predsednik Raselovog suda, što je pismu dalo dodatnu ozbiljnost i težinu. To pismo on će uvrstiti i u svoju poznatu knjigu "Vatikan Jasenovac", a uz ostalo, on tu otvoreno kaže da u Jugoslaviji postoji moćni Valdhajmov lobi koji je veoma aktivan.
Valdhajmov lobiHajnc Fišer je Danku Vasoviću rekao da su u Valdhajmovom lobiju naročito aktivni pripadnici takozvane četvrte sekcije NKVD, kojom je rukovodio svemoćni Stevo Krajačić. Dedijer doslovce dodaje da mu je lično poznato da su, po Krajačićevom naređenju, svi arhivi u Hrvatskoj, u kojima se mogu naći dokumenta i dokazi protivu Valdhajma, tvrdo zatvoreni, a da su Krajačićevi kadrovi u saveznim institucijama zabranili objavljivanje rukopisa knjige mladog jugoslovenskog novinara (treba samo podsetiti da je u to vreme kad se Dedijer žalio Fišeru, predsednik Austrije već bio Kurt Valdhajm, prim. B.S).
|
