Afera Valdhajm u Jugoslaviji (9): Komunisti štite nacistu
Budimir Lončar je, kako piše u strogo poverljivom zapisniku sa zatvorenog sastanka u kabinetu tadašnjeg zamenika saveznog sekretara za inostrane poslove, posvećenog "slučaju Valdhajm" na kraju izdiktirao i zadatke koje je državni vrh naložio Ministarstvu inostranih poslova, vezano za ovu aferu, koja je očigledno izdignuta na najviši mogući nivo.
Lončar je naložio da se "izradi informacija" za predsedništva republika i pokrajina u kojoj naglasak treba da bude na političkoj oceni "slučaja Valdhajm" (naglasio B. S.); da se za potrebe članova Predsedništva obradi sva raspoloživa dokumentacija o Valdhajmu, kako ona koja je Jugoslavija svojevremeno predala odgovarajućoj komisiji Ujedinjenih nacija, tako i ona dobijena iz Vašingtona, a naročito je važno hitno prevesti svu raspoloživu građu sa nemačkog jezika.
Pri tom se insistira da se posebna pažnja posveti "ustanovljavanju činjenica gde se Valdhajm direktno pojavljivao kao izvršilac zločina i gde kao naredbodavac, a gde je bila njegova uloga kao pripadnika štaba nemačkih jedinica"; naglašeno je takođe da je potrebno pripremiti novu izjavu Saveznog sekretarijata za inostrane poslove u kojoj bi se pošlo "od svih poznatih i već objavljenih činjenica sa odgovarajućim kvalifikacijama, sa ciljem da se činjenica da je Jugoslavija tužila Valdhajma kao ratnog zločinca ne dovede u pitanje, a ujedno da odgovor zašto nakon upućivanja dokumentacije OUN 1948. godine nije nastavljen postupak protiv Valdhajma.
Pri tom se može koristiti, naravno ukoliko se na osnovu celovite obrade raspoložive dokumentacije ne ustanovi suprotno, i činjenica da je 1962. godine donet Zakon o amnestiji (naglasio B. S.). U zavisnosti od procene i daljeg razvoja, naša eventualna izjava može poslužiti da se Valdhajm 'dotuče', ali na način koji neće izazvati negativne posledice i reakcije austrijskog javnog mnjenja (naglasio B. S.)".
DRUGARSKA UPOZORENJA
U ovoj kalkulantskoj priči koja zaudara na dvoličnost i, najblaže rečeno, prikriveno priželjkivanje da se u aferi dogodi obrt i Valdhajm preživi ili u, u najgorem slučaju, da za njegov pad ne budu zaslužni Jugoslavija i oni koji su je u tom trenutku vodili i predstavljali, vrhunac ipak predstavlja jedan od poslednjih zaključaka iz ovog strogo poverljivog akta, onaj koji podrazumeva i uprezanje novinara, odnosno glasila u ovu politikantsku igru:
"Kao alternativu eventualnoj izjavi SSIP - nalaže Predsedništvo SFRJ, a prenosi Budimir Lončar, treba pripremiti komentar Tanjuga, pri čemu treba angažirati sposobnog pisca teksta, a ujedno i povjerljivog (čitaj: poslušnog, prim. B. S.) koji će se pridržavati dogovora ukoliko se odlučimo da komentar ne objavimo" (naglasio B. S.).
A da je moja sumnja o umešanosti Budimira Lončara i kompletnog državnog vrha u aferu spasavanja Valdhajma opravdana, posredno mi je tada potvrdio i Crnogorac Svetozar Durutović Duro, jedan od tadašnjih visokih saveznih fukcionera zaduženih za oblast informisanja - kaže Danko Vasović.
- On me jednog dana, kad se moja knjiga o Valdhajmu konačno pojavila, pozvao na ručak i onako drugarski, zemljački, zamolio da ne pravim nikakvu promociju knjige i ne talasam više oko toga. I njemu je očigledno bilo jasno koliko sam u pravu, odnosno koliko je providna igra državnih organa - dokle, do koga sežu njeni koreni, pa je na taj način želeo da me smiri i predupredi pucanje bruke i razgolićivanje ove afere.
A pritisci na mene su, naročito intenzivirani kad se saznalo da pripremam i knjigu o Valdhajmu. I dok sam ja, na jednoj strani, prikupljao i veoma oprezno selektovao dokumentaciju, koja je sve ubedljivije govorila o nacističkoj prošlosti austrijskog predsednika, odnosno kuburio oko toga ko će knjigu objaviti, na drugoj strani sam sve češće dobijao "dobronamerne", anonimne telefonske poruke da se okanim toga, a onda su počele čak i otvorene pretnje. Usledilo je i nekoliko "poseta" osoba koje su se direktno iz Beča zaputile u Beograd da me upozore da knjigu ne smem objaviti, da se afera Valdhajm mene direktno ne tiče, tim više što sam ja sportski novinar.
Beogradska "Mladost" se odvažila i ponudila mi da objavi moju knjigu. Ja sam poslednju tačku u rukopisu stavio 20. oktobra 1987. jer je ugovorom bilo precizirano da se knjiga pojavi do kraja te godine. Norveško izdanje moje knjige se pojavilo iz štampe mesec dana kasnije, a tadašnji glavni urednik "Mladosti" Bratislav - Braco Grubačić je stalno, iz meni tada nerazumljivih razloga, odugovlačio sa objavljivanjem moje knjige na srpskom dotle da sam ja sve ozbiljnije počeo da sumnjam da jedno upozorenje Vlada Dedijera nije bilo prazna priča.
Naime, nakon prve sumnje, koju je kod mene podgrejao Simon Vizental, da sam ja u mreži, pod debelom prismotrom službe državne bezbednosti i ko zna kojih sve sila koje su upregnute da zaustave obelodanjivanje istine o Valdhajmu, kasnije mi je, u eri pripreme, odnosno pri završetku rukopisa knjige, i Dedijer dodatno otvorio oči: - Tvoja knjiga - rekao mi je tom prilikom - nikada neće videti bela dana i ti i ne slutiš pod kakvom si obaveštajnom kontrolom i pažnjom jer je Kurt Valdhajm par ekselans sovjetski agent, suvo, dvadesetčetvorokaratno obaveštajno zlato sovjetske agenture...
Čovek KGBSem što mi je bez dvoumljenja potvrdio da je Kurt Valdhajm glavni čovek KGB-a za ovaj deo Balkana, Anton Kolendić mi je takođe kazao - sećam se, bilo je to 1987. godine i sedeli smo na ručku u restoranu "Bosna" u Beogradu - da sam neprekidno pod prismotrom i da je vrlo moguće da će pokušati i da me uklone, odnosno likvidiraju. Rekao mi je takođe da je Valdhajmov glavni zaštitnik tada čelni čovek u državi Lazar Mojsov. Pri tom me podsetio da je Mojsov bio jugoslovenski ambasador u Beču u vreme kad je austrijski šef diplomatije bio Kurt Valdhajm, a onda kad je Valdhajm zaseo u stolicu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Mojsov je izabran za predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. A da sve bude do kraja sumnjivo ili u najmanju ruku čudno, Valdhajm i za šefa svog kabineta u Ujedinjenim nacijama postavlja našeg čoveka - Rudija Štajnduhara!
|
ĐAVO ODNEO ŠALU
Tek tada mi, zaista, više ništa nije bilo jasno. Zanemeo sam od čuda i nisam mogao da verujem šta mi čovek priča. Mislio sam jednostavno: starac prolupao, priča gluposti, ima paranoju, ili je posenilio, pa mu se priviđaju stvari koje zdravom umu ni u snu ne mogu doći (Dedijer mi je ovo, pamtim dobro, ispričao u svom stanu u Kopitarovoj Gradini negde krajem 1986. godine jer smo tada nekoliko dana proveli zajedno). Kad je potom video da je đavo odneo šalu, da se sve zaista urotilo protiv mene, da se objavljivanje moje knjige bezrazložno odlaže, Vlado Dedijer je napisao pismo lično Slobodanu Miloševiću. Obratio mu se kao glavni čovek za genocid u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i predsednik Raselovog suda i tražio od njega da interveniše da se objavi moja knjiga.
