Narod iz zadnje pošte
Za Tumbu, kažu meštani, da je poslednje selo u Poljanici, od Vranja je udaljeno oko 40 kilometara. Nije na kraju sveta, a kao da jeste. Visoko u planinama, nadomak Kukavice, razuđeno po mahalama, koje jednu od druge, često, dele provalije i ambisi. Kao i mnoga planinska sela, Tumba nestaje, jer danas živi još samo osam žitelja, a 60-ih godina prošlog veka bilo ih je više 400.
Božidar Filipović iz mahale Selo, Stanojko Stojadinović iz mahale Suševje, Stanko Nikolić i Stana Filipović iz mahale Peđ, Milka, Tomislav i Vesna Stevanović iz mahale Golema Ornica i Ivan Stojković iz mahale Kusi Rid su poslednji u selu, za koje meštani kažu da "nit' je pod Vranje, nit' pod Vladičin Han, nit' pod Vučje".
Ljuba Stevanović je rođen u Tumbi, gde je proveo mladost, a onda je krenuo trbuhom za kruhom, kao varilac, u Norvešku i Švedsku. Kada se vratio, sagradio je kuću u Golemom Selu, ali je često u poseti rodnoj kući i rođacima u Tumbi.
- Ne mogu bez Tumbe, pupak mi je vezan tamo. Rešio sam da popravim put kako bi se moglo doći do svake mahale terenskim vozilom. Ranije je jedino traktor prolazio ili volovska kola, ali ni njih više nema u selu - priča Ljuba.
Ljuba nam je vodič, a Novica Cvetković, laborant iz Vlasa, ide u kontrolu krvnog pritiska planinskog življa. Priroda je raskošna, sve ostalo je nekako kuso, sirotinjsko. Na to ukazuju prve kuće u mahali Kusi Rid, koja kao da visi pred provalijom. Meštani sakupljaju seno.
KURJACI PODAVIŠE PSE
Ne zadržavamo se mnogo, jer cilj su mahale Golema Ornica i Ceđ, gde nas željno očekuju preostali meštani iz sela. Naš vodič Ljuba je iz Goleme Ornice uzbuđeno pokazuje obrise kuće u kojoj se rodio. Stižemo i dočekuje nas Ljubin bratanac Toma, poznatiji kao Tote. Kuća je starinska, sa pomoćnim zgradama, košarom, česmom i korubom za vodu. Odiše čistoćom, jer o domaćinstvu vode računa Tomina majka Milka i supruga Vesna. U kući ognjište, ručno rađen šporet na drva, drveni stolovi, bakarni sudovi za domaćinstvo, gvozdeni kreveti, šareni sanduci za devojačku spremu...
Milka i Vesna mese čuvenu tumbašku pitu, koja se opisuje kao "gore nebo, dole zemlja, a na sredini jaja i sir". Vesna još sprema u plitkoj kalajisanoj tepsiji planinski krompir sa suvim mesom. Raduju se ovoj prilici da se razgovara, čuju novosti iz grada...
Sve pojede porezRadilo se nekad mnogo, čuvalo se po 40-ak ovaca, 10-ak goveda, isto toliko svinja. |
- Ono što nas ubija je što nemamo s kim reč da prozborimo. Samoća je teška, zato je čovek ovde najveće blago - kaže Vesna.
Starica Milka premazuje pitu domaćom mašću i uzdiše nad godinama i životom praćenim mukotrpnim radom i siromaštvom, koje je "sakupljalo mrve iz ostava da ih miševi ne pojedu".
- Što više radimo, imamo veće šanse da obezbedimo hranu za nas i stoku. I živu paru, bez koje se ne može. Rađa se kukuruz, krompir, šljive, livade daju najbolju travu. Čuva se poneka svinja, krava, kokoške. Uslovi za opstanak su surovi, treba gledati u nebo i moliti Boga da ne pretera i uništi letinu, a ako on usliši naše molbe, onda se treba odbraniti od vukova, divljih svinja, divljih mačaka i jazavaca - priča Milka.
Vukovi zimi šetaju pored kuća i obora, dave seoske pse, jedino čovek može da ih otera puškom. Toma je često imao bliski susret sa štetočinama, pa je zimus u kokošarniku ubio divlju mačku dok im je davila kokoške.
Divlje svinje i jazavci su najlukaviji kada treba da napadnu njive sa kukuruzom.
- Dolaze noću, u grupama. Jednom prilikom, čuvao sam kukuruz, koji je izuzetno rodio, tako što sam se popeo na krušku i čekao i noću sa otkočenom puškom. Tada su štetu činile divlje svinje. Došle bi do ruba šume, osetile bi me i vratile se. Nisam mogao da izdržim da dežuram svake noći. Čim sam odustao, obrstile su pola njive - priča Ljuba. - Jazavce smo terali lupnjavom o stare šerpe, glasnom vikom, glasnom muzikom sa tranzistora.
LJUTA SIROTINJA
Iz mahale Golema Ornica polazimo put mahale Ceđ, na nadmorskoj visini od oko 1.300 metara gde je naše krajnje odredište, jer su to poslednje kuće u Tumbi, tik uz šumu koja pripada planini Kukavica. Kuće su kao umetnute u brda, na zasečenim zaravinama. Dočekuju nas starica Stana Filipović sa sinom Slađanom, koji živi u nekim od sela pored Vučja.
- Eh, Tumbo, Tumbo, ne tumbosala se. Kako beše nekad? Ljuta sirotinja, najstarija muška glava okupi nas uveče pred gasaljku i naredi ko će sutradan šta da radi. Deca nisu znala šta je detinjstvo, igra i ostalo. Čim bi potrčala za nekom životinjkom, bio je to znak da su spremna da se uključe u zadružni rad, čuvanje stoke ili bilo čega drugog. Dece je bilo po četiri najmanje, a glava kuće je procenjivala koje će da se školuje, da završi prvo osnovnu školu, pa ako ga biva i ako se ima da nastavi dalje - priča Stana.
Igranka uz gajdeNije bilo mnogo vremena za odmor, jedino kad su verski praznici i krene se na sabor u susedna sela, smeštena pored Veternice. |
Poslednja kuća Tumbe i čitavog kraja Poljanice je dom Stanka Nikolića, koji živi sam među pčelama.
- Kuća je uz samu šumu, u smutna vremena ovde je bilo najsigurnije. Tumba je bila odsečena, zato se u ratovima stradalo. U poslednjem bugarski fašisti su u jednom danu, zbog neke osvete, devetoricu streljali. Posle rata nova vlast je došla, popisala i naredila šta treba da odnesemo u Golemo Selo. Mi smo gladovali, umirali jer je procenjeno da imamo višak hrane. Oduvek smo bili na vetrometini i zato su ljudi jedva dočekali mogućnost da odu odavde. To se dešavalo naglo u dva navrata, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Najviše se odlazilo put Leskovca, Beograda - priča Stanko.
Njegov med je najbolji u kraju, jer su pčele smeštene u pletenim košarama, trmkama, onako kako je bilo u prošlosti. Ne ubire mnogo, ali kvalitet je vrhunski.
- Živimo ovde, nas još nekoliko, jer smo se svikli, ne možemo na drugo mesto, jedino kad onemoćamo tada nas deca odvedu da bismo umrli što pre, ne mučeći se. Ovde ima najbolje pitke vode, šume, najkvalitetniji ćumur se dobija, ima najstarijih vrsta šljiva, krušaka, jabuka... Svega sada ima, samo nema ljudi - završava priču Stanko.
