Preživeo variolu veru i sedam ratova

Srbin Tomislav Prvulović je po drugi put predložen za Nobelovu nagradu za mir i uvršten među 147 ovogodišnjih kandidata iz celog sveta. Prof. dr Prvulović živi u Vest Orindžu (Nju Džerzi) u Americi. Pre četiri godine, kada je prvi put bio u trci za najprestižnije svetsko priznanje i kada ga je podržao i papa Benedikt XVI, Prvulovića je pretekao američki predsednik Barak Obama.

Da li će dr Tomislav Prvulović u istoriji Nobelove nagrade za mir biti četvrti dobitnik koji nije političar, znaće se u oktobru. On je 2009. proglašen za američku ličnost broj jedan u SAD, a ove godine Američka nacionalna konvencija, koja inače nominuje kandidate za EMI nagradu, nominovala je Prvulovića za prvu međunarodnu ličnost u svetu. Dr Prvulović je svetsku slavu stekao misionareći 25 godina u 50 siromašnih zemalja afričkog i azijskog kontinenta. Jedini je lekar na svetu koji je misionario u toliko država u razvoju. I svakoj od njih je obezbedio od 10 do 100 miliona dolara od Svetske banke i drugih ustanova. Tokom rada na terenu lečio je malariju, velike boginje, ebolu i kugu, uspešno se borio sa drugim zaraznim tropskim bolestima. Dosledno se držeći Hipokratove zakletve, kao lekar zadesio se u sedam ratova i 15 puta je pucano na njega.

Otac na Golom otoku

- Rođen sam 1936. u selu Jezero, 15 km udaljenom od Sokobanje. Moj otac Vasilije je iz Sićeva kod Niša, a majka Stana je Mačvanka. Tata je bio učitelj i bio je na službi u Jezeru između dva svetska rata. Još u to vreme bio je komunista, drugovao sa Kočom Popovićem. Na početku Drugog svetskog rata fašističke okupacione vlasti oterale su ga u logor u Nemačku. I majku su potom osudili na smrt, ali je ona sa mnom u naručju uspela da 1943. pobegne u Mačvu. Kad je rat završen, otac se vratio iz logora, ali njegovi partijski drugovi, komunisti, oterali su ga na robiju jer se pobunio što u nekom političkom procesu sude jednom njegovom kolegi, po očevom mišljenju čestitom i poštenom čoveku, pa su ih obojicu zatočili u kazamatu na Golom otoku.

Tata je ubrzo umro i zbog toga sam se zarekao - nikad u politiku! Zato sam i završio medicinu, da pomažem ljudima. Diplomirao sam 1961. u Beogradu. U ono vreme u Jugoslaviji nisam bio moralno-politički podoban pošto nisam bio komunista, pa mi je bilo teško da dođem do zaposlenja. Morao sam da se otisnem u svet. Sa preduzećem "Ivan Milutinović" pošao sam u Indiju 1963. kao lekar za njihove radnike na tamošnjem gradilištu. Otišao sam sam sa suprugom Živkom i našim prvorođenim sinom Mišom.

- U Bombaju sam bio prve četiri godine, druge četiri u Kalkuti. Živeli smo u predgrađima gde nije bilo ni struje ni vode, niti kvalitetne hrane za dete. Miša je bio veoma inteligentan, govorio je čak i engleski sa tri godine, ali ga je 1964. pokosila malarija. Gubitak sina prvenca je rana koja u našim srcima nikad nije zacelila. To je bila i prelomna tačka da Živka i ja ceo život posvetimo lečenju i pomaganju bolesnima i siromašnima u svetu. Naročito deci. Živka, koja je završila ekonomiju u Beogradu, dugo je bila volonter u Unicefu u svim zemljama gde sam radio.

Nema američki pasoš

- Posle Mišine smrti, njihov drugi sin Tomi rođen je u Indiji 1965. Tad je izbio oružani sukob Indije i Pakistana, Živki se od stresa preseklo mleko, pa umalo da ostanemo i bez Tomija. Uspeo sam da nabavim neke zarđale konzerve holandskog mleka u prahu i tako prehranimo bebu dok ih nisam vratio u Beograd. Tomi je danas lekar u Americi, specijalista u oblasti anesteziologije. Oženjen je i ima sinove Stefana, Sebastijana i Savu. Treći sin Aleksandar je rođen 1967. u Beogradu, jer više nismo hteli da rizikujemo. I on je danas lekar, internista. Mada je civilno lice, direktor je jedne američke vojne bolnice. Oženjen je i otac dvojice sinova Dilana i Luke. Supruga, sinovi i njihovo potomstvo - svi su američki državljani. Jedino ja u porodici imam samo pasoš Srbije i u Americi živim sa zelenim kartonom koji mi obezbeđuje stalni boravak i radnu dozvolu.

- Kad je 1972. izbila epidemija velikih boginja u Srbiji, momentalno sam se vratio. Bio sam jedini Srbin koji je iz ličnog iskustva znao šta su velike boginje i kako ih lečiti. Ja sam onaj "ludi" doktor iz filma "Variola vera" (glumio ga Rade Šerbedžija), koji je bez straha ulazio među obolele. Sećam se da smo tada klasičnim načinom uspevali da vakcinišemo 35 ljudi na sat. Malo, s obzirom na to da su velike boginje biološko oružje broj 1 u svetu, iako smrtnost od te zaraze ne prelazi 40 odsto. Ali, jedan zaraženi, počev od perioda inkubacije i dok još ne zna da je inficiran, velike boginje mogu da se prenesu na 173 zdrave osobe, a svaka od te 173 osobe pojedinačno na još 173 osobe. Zato sam zamolio za pomoć svog misionarskog kolegu dr Marka Lenglija, koji je tad bio u Centru za kontrolu bolesti u Americi. On je došao u Beograd sa pištoljima za vakcinisanje i uspevali smo da zaštitimo 500 ljudi na sat. Bolest je pobeđena. Nas dvojica smo već preživeli velike boginje i nismo ih se bojali. Danas je dr Lengli savetnik predsednika Amerike za biološko oružje broj jedan.

Medalja od pape

- Biološko oružje broj dva je ebola. U Tanzaniji sam bio pomoćnik dr Mana sa Harvarda koji je sa dr Pjotom iz Belgije pronašao virus ebole. Pre toga sam radio za "leteće doktore" u Somaliji. Dr Man mi je na kongresu u Tanzaniji ponudio da uđem u Svetsku zdravstvenu organizaciju. Pošto nisam bio član Saveza komunista, a bila je potrebna saglasnost moje države, nisam se nadao jer je bilo mnogo onih koji su želeli da uđu u tu organizaciju. Dr Man je rekao da će me uzeti za saradnika ako oni neće da me predlože. Tako sam postao njegov savetnik u Kongu. Pitao me je da li bih hteo da vodim epidemiju ebole, bolesti koja je smrtonosna za više od 90 odsto zaraženih. Prihvatio sam, iako svestan da ova bolest lako može da pokosi i mene i moju porodicu. Ali, profesija lekara i Hipokratova zakletva su iznad svega.

- Ispostavilo se da se ebola ne širi tempom velikih boginja i da je potrebno pridržavati se diktatorskih uputstava. Obolele, kao i one koji su bili u inficiranom području ili dolazili u kontakt sa zaraženima, potrebno je izolovati u karantin zajedno sa lekarima i medicinskim osobljem. I davati im terapiju. Niko ne sme ni da uđe ni da izađe. Oni koji prežive postaju imuni. Ja sam taj rizik prihvatio. Kad se 1976. prvi put posumnjalo da Srbiji preti ebola i da je donose Energoprojektovi radnici iz Ugande, zatekao sam se u Beogradu. Pozvao sam direktora Torlaka dr Ljubinka Stojiljkovića, pošto je on bio stručnjak za viruse, da ode na aerodrom u Surčin i sačeka te ljude. Zatim sam nazvao policiju i rekao da sve iz tog aviona, uključujući i dr Stojiljkovića, stave u karantin u "Čarapićev brest" dok ne vidim o čemu se radi. Stojiljković je bio ljut, ali mi je oprostio kad je shvatio da tako mora. U suprotnom, svi oni koji bi možda došli u kontakt s krvlju ili izlučevinama obolelih - mrtvi su.

- Kuga je biološko oružje broj tri. Dok sam boravio u Burmi, izbila je epidemija kuge. Uzrok bolesti je bacil koji prenose glodari, najčešće pacovi, a moguća je i zaraza od domaćih životinja ogrebotinom, ugrizom ili kapljičnim putem od obolelih. Burmi sam pomogao i da dobije 100 miliona dolara pomoći za unapređenje zdravlja stanovništva. Dok sam bio u toj zemlji, papa Jovan Pavle Drugi odlikovao me je srebrnom medaljom. Bio sam začuđen i kardinalu koji je došao da mi uruči orden rekao sam da sam ja Srbin pravoslavac, a ne rimokatolik. On je odgovorio da to nema veze, jer mi se priznanje dodeljuje za sve što sam učinio za siromašnu, gladnu i bolesnu decu celog sveta.

Obama ga pretekao

- Zadesio sam se u Beogradu kad mi je došla delegacija sa Malte, 1978. godine. Pošto su saznali da sam lekar misionar Svetske zdravstvene organizacije i UN, predložili su da dođem i unapredim njihovu zdravstvenu službu. Na Malti sam bio četiri godine ministar zdravlja. Kad su 1983. sinovi Tomi i Aleksandar otišli na studije u Ameriku, dve godine kasnije za njima smo pošli Živka i ja. U Americi sam i doktorirao. Nije mi se sviđalo da radim samo u Teksasu. Kad se pojavio oglas da ministar zdravlja Somalije traži savetnika, prijavio sam se i 1988. otišao da radim sa "Letećim doktorima Afrike". U Somaliji sam proveo dve godine i dobio njihovo počasno državljanstvo. Potom sam otišao u Tanzaniju. Posle su me pozvali u Ženevu u UN, ali tamo se samo konferenisalo i radilo sa puno papirologije. Tražio sam da me pošalju na teren i tako sam stigao u Ganu, pa u Tanzaniju, Zair, Kongo... Kolege su rekle da sam ludi doktor koji napušta udobnost, visoku poziciju i dobru zaradu. Lekari-misionari u odnosu na kolege u svetskim zdravstvenim ustanovama dobijaju samo koske ili mrvice kada su zarade u pitanju. Moja odana žena je samo prepakivala kofere. Pratila me je dok nije nekoliko puta obolela od malarije i onda se vratila u Ameriku, a ja sam nastavio.

- Posle terorističkog napada 11. septembra koji se 2001. dogodio u SAD postao sam profesor za bioterorizam. Dosad sam i jedini. Pre tog napada, organizovao sam u Nju Džerziju nedelju protiv bioterorizma, jer sam i prvi profesor tropskih bolesti ovde. Verovatno zbog svega što sam u životu radio i uradio, Međunarodni biografski institut u Kembridžu uvrstio me je među 100 najboljih doktora sveta. To sam saznao tek kad su mi poslali povelju. Posle toga, 2008. godine, američki biografski centar u Severnoj Karolini predložio me je za Nobelovu nagradu za mir, a pridružio im se sličan centar iz Velike Britanije. Bio sam iznenađen jer nagrada za mir obično ide političarima. Tad me je pobedio predsednik Obama. Sada, kad sam po drugi put predložen kao jedini kandidat iz Amerike, iz predsednikovog kabineta stigla mi je podrška iako nemam američki pasoš.