Afera Valdhajm u Jugoslaviji (1): Prljava igra iz Beča

Sve svetske agencije, sva ozbiljnija glasila na planeti, prenela su 4. marta 1986. godine tekst "Njujork tajmsa" u kojem bečki dopisnik ovih uglednih novina tvrdi da je Kurt Valdhajm, bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija, a tada najozbiljniji kandidat za predsednika Austrije, za vreme Drugog svetskog rata bio poručnik Vermahta i to u štabu zloglasnog komandanta nemačke armijske grupe "E", feldmaršala Aleksandra fon Lera.

Četvrt veka traga za istinom: Danko Vasović nije odustao od raskrinkavanja Kurta Valdhajma

 

Na crnoj listi UN

Tekst, ilustrovan ratnom fotografijom, snimljenom 22. maja 1943. godine na aerodromu u Podgorici, na kojoj je Valdhajm u društvu italijanskog generala Erkola Ronkalje, SS grupen firera Artura Flepsa, komandanta zloglasne SS divizije "Princ Eugen", i nemačkog pukovnika Joakima Maholca, objavile su, naravno, i "Večernje novosti".

Ovaj tada najtiražniji jugoslovenski list je, zahvaljujući prvenstveno angažovanju mladog, do tada uglavnom sportskog novinara Danka Vasovića, 22 dana kasnije ekskluzivno objavio dosije "F - 25572, Kurt Valdhajm" iz kojeg se nedvosmisleno vidi da je jugoslovenska državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina Valdhajma proglasila zločincem još 17. decembra 1947. godine.

Taj dosije je već početkom 1948. godine upućen odgovarajućoj komisiji Ujedinjenih nacija, koja je na osnovu njega Valdhajma stavile na crnu, "A" listu ratnih zločinaca (na spisku onih koji su za vreme Drugog svetskog rata okrvavili ruke, uglavnom Nemaca, Italijana, Mađara i Bugara - ukupno ih je 791 - ime Kurta Valdhajma je upisano pod rednim brojem 724).

Od naciste do diplomate   Valdhajm (prvi zdesna) 1955. u Parizu Kurt Valdhajm je rođen 1918. godine. Završio je bečku Konzularnu akademiju, doktorirao pravo 1944, a odmah posle Drugog svetskog rata se otisnuo u diplomatske vode, prvo kao prvi sekretar austrijske ambasade u Parizu, zatim kao ambasador u Kanadi (1958 - 1960), pa kao predstavnik Austrije u Ujedinjenim nacijama (1964 - 1968), a naredne dve godine je bio ministar inostranih poslova Austrije. Onda se prvi put kandidovao i za predsednika Austrije, a kad je izgubio, seo je u stolicu čelnog čoveka Ujedinjenih nacija na kojoj će ostati punih deset godina.

Danko Vasović, koji se od tada u potpunosti posvetio ovoj temi - napisao i veoma opširnu i dokumentovanu knjigu - gotovo dve godine kasnije, 25. januara 1988, domogao se i najubojitijeg dokumenta, telegrama kojim, navodno, "poručnik Kurt Valdhajm traži da se 4.224 zarobljenika sa Kozare, uglavnom žena i dece, uputi u Grubišno Polje 3.514, a u Zemun 730". Taj gromoviti dokumenat je pet dana kasnije objavljen u poznatom nemačkom nedeljniku "Der Špigel", ali se istovremeno pojavio i u "Večernjim novostima".

Prema reakcijama koje su usledile izgledalo je da Kurtu Valdhajmu, koji je u tom trenutku već više od godinu i po dana sedeo u fotelji predsednika Austrije, nema spasa, da će morati da se povuče i suoči sa tamnim, krvavim stranicama svoje ratne biografije. Deset dana kasnije, međutim, usledio je još gromovitiji obrt: Kriminalistički institut iz Štutgarta je nedvosmisleno utvrdio da je kompromitujuća "brzojavka", u stvari, klasični, vešto smišljeni i fabrikovani falsifikat!

Od tog trenutka u predsedničkoj palati u Beču je zavladao spokoj - iz temelja je zaljuljana cela afera i u pitanje su dovedeni i svi ostali dokazi o ratnim grehovima Kurta Valdhajma. On je pobednički poentirao, odsedeo do kraja mandata na predsedničkoj stolici, a potom živeo kao povučeni, gotovo zaboravljeni penzioner sve dok ga 14. juna 2007. godine, u dubokoj starosti, nije izdalo srce.

Na drugoj strani, u domu Danka Vasovića, najpoznatijeg i najupornijeg novinara-istraživača ratne prošlosti Kurta Valdhajma, nakon obelodanjivanja prljave igre sa falsifikovanim dokumentom i podmukle podmetačine, uvukao se nespokoj i otpočela je njegova golgota, njegova očajnička borba za istinu o Valdhajmu, ali i borba za ljudsku i novinarsku čast i ugled, pa i za goli život. Jer, pokazalo se da iza falsifikata koji mu je poturen kao kukavičje jaje stoje mračne i moćne sile iz državnog aparata, svojevrsnog "Valdhajm-lobija", upregnute da, ne birajući sredstva, operu ljagu i spase glavu zločincu, čak i po cenu uništenja, fizičke likvidacije onoga koji nije pristao da ćuti i žmuri pred nepobitnim činjenicama.

Priča koja sledi predstavlja ispovest ovog upornog i nepokolebljivog čoveka, kako se već 25 godina rve sa vetrenjačama, kako je, pored ostalog, sklopio potresno dokumentarno filmsko svedočanstvo o Valdhajmu i zločinima u Jugoslaviji u kojima je on učestvovao - kako je, konačno, dočekao veliku satisfakciju da njegov film ugleda svet na velikoj sceni međunarodnog festivala takvih ostvarenja u Njujorku i nađe se u muzeju holokausta u Majamiju, a potom i u Jerusalimu, kao stalna programska postavka i verodostojni dokaz o nacističkim zločinima, ne samo nad Jevrejima:

Ja sam služio vojni rok u 63. padobranskoj brigadi - kazuje Danko Vasović. - Uniformu sam skinuo tačno 28. novembra 1975. godine (kao dobar vojnik dobio sam mesec dana nagradnog skraćenja roka). Imao sam tada nepune 23 godine. Odlučio sam da nastavim započete studije prava. Moja majka je ipak brzo uvidela da će biti slaba vajda od mojih studija, da mene mnogo više zanimaju druge stvari i procenila da bi bilo najbolje da mi nađu neki posao i jednostavno me sklone sa ulice i malo odvoje od onoga što me tada zaokupljalo više od studija.

Kazala to i mome ocu Radulu, novinaru "Borbine" kuće. On je u principu bio flegman i nikad nije ništa dramatizovao, ali je očigledno ovog puta sasvim ozbiljno shvatio i uvažio mišljenje moje majke.

U to vreme je glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" bio Toma Milinović. Radule mu tih dana, izgleda, u nekoj prilici, onako uzgred napomene i pripita ga da li bih ja možda mogao da počnem nešto da pišem za "Novosti", a ovaj mu bez predomišljanja kazao da će sve učiniti da mi se pruži šansa, a posle je sve na meni.
 

Najbolji komandos

Kako sam i pre odlaska u vojsku, tokom studija, pomalo pisao za "Mladost", za novine u kojoj je, inače, novinarsku karijeru započeo i moj otac, ja sam odmah po izlasku iz vojske nastavio da se uz studije bavim i novinarstvom.

Iako mlad i neiskusan novinar, kao dobar vojnik, kao najbolji padobranac i komandos, prvak u skoku uvis u Ratnom vazduhoplovstvu, uspeo sam, tako, da dobijem i u svečanom broju "Mladosti" za praznik Republike, 29. novembar 1976. godine, objavim intervju sa tadašnjim načelnikom Političke uprave Jugoslovenske narodne armije, generalom Veljkom Kadijevićem, koji je imao izuzetnog odjeka. Kadijević je tu meni kazao mnoge značajne stvari i intervju je prenela sva jugoslovenska štampa, a prenela ga je i državna televizija u udarnom dnevniku, naglašavajući da je intervju dat novinaru "Mladosti" Danku Vasoviću.

Sutra: Afera Valdhajm u Jugoslaviji (2): Ponoćni sastanak