"Deda otišao u logor da ne bi bio Rumun"

Vlaško pitanje je predmet nesporazuma između Srbije i Rumunije još od 19. veka, naravno više, a nekad manje, zavisno od okolnosti. Kad je proletos stigla vest da će Rumunija odbiti da ratifikuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom sve dok vlasti u Beogradu ne deklarišu vlašku nacionalnu manjinu kao rumunsku, mnogi Vlasi su ustali da brane svoje nacionalno pitanje. Miodrag Marković Mića, penzioner iz Ćuprije, rešio je da objasni javnosti zašto je ponosan na svoje vlaško poreklo.

Miodrag sa slikom deda Ilije

Zbog toga se nikada neće složiti sa teorijom koju neki pokušavaju da zagovaraju u poslednje vreme da su Vlasi isto što i Rumuni. On kaže da je njihov jezik možda sličan, ali da su Vlasi nacionalna manjina i da su starosedeoci na ovim prostorima. Zbog toga se i prilikom popisa vrlo malo Vlaha izjašnjava da su Rumuni.

Da li ste ikada imali problem zbog toga što se izjašnjavate da ste Vlah?
- Ne. Ni na poslu, ni u privatnom životu. Čak i moje ćerke insistiraju da se izjašnjavaju kao Vlahinje, iako i one imaju i srpske krvi. Ni one nisu imale problema zbog toga.

Pred poslednje izbore puno se govorilo o tome kako bi Vlasi trebalo da se izjasne.  Da li je neko vas pokušavao da ubedi da kažete da ste Rumun?
- Da. U Bigrenici postoji i crkva koja okuplja Vlahe koji smatraju da su Rumuni. Vodi je sveštenik vlaškog porekla Bobo Luj, koji je čak i svoje ime promenio. Kada su osveštavani temelji, dolazili su iz rumunske vlade. Ali, znam da se okupio veoma mali broj ljudi. Takođe, jedan moj prijatelj, koji je čist Vlah, ali koji se okrenuo toj crkvi, pred izbore je dolazio da me pita da gostujem na televiziji i da pričamo o našem opredeljenju. Međutim, kada mi je rekao da treba da kažem da smo mi Rumuni, odbio sam da učestvujem u emisiji.

Da li postoji neki poseban razlog zbog kog se grčevito borite za vlaško poreklo iako vam je majka Milica bila Srpkinja?
- Izjašnjavao sam se kao Vlah zbog dede Ilije. Njega su u Prvom svetskom ratu zarobili. Postrojili su sve zarobljenike i ispred njih su izašla tri nemačka i jedan rumunski oficir. Taj kapetan Rumun im je rekao da svi koja ga razumeju izađu iz stroja, jer Rumunija nije u ratu, pa ni njeni vojnici neće ići u logor. Nekoliko vojnika iz Jasenova kod Despotovca, koje je deda poznavao, izašli su iz stroja priznavši time da su Rumuni. A bili su isto Vlasi. Zvali su i mog dedu da izađe, ali on nije hteo. Rekao im je da je položio zakletvu kralju i otadžbini, kao i da neće da prihvati da je Rumun. I dok su oni otišli svojim kućama, moj deda je u nemačkom logoru proveo četiri godine i tri meseca. Kada bih ja sada rekao da sam Rumun, moj deda bi se prevrtao u grobu jer on to nije hteo da kaže čak ni da bi se spasao logora.

Šta su njegovi roditelji bili po poreklu?
- Oboje su bili Vlasi. Otac Anta je 1840. godine bio pismen čovek i radio je kao delovođa za tri ćuprijska sela - Bigrenicu, Isakovo i Virine. To je nešto poput današnjeg šefa mesne kancelarije, ali s većim ovlašćenjima. Zanimljivo je da Antina supruga Stana nije znala nijednu srpsku reč. Bili su jako bogati. Imali su 200 grla sitne i oko 40 grla krupne stoke. Sve su radili najamni radnici. Izrodili su petoro dece, a Ilija je bio najmlađe. Od najstarijeg brata bio je mlađi čak 30 godina.

Da li se i deda Ilija školovao?
- Da. On je pohađao školu u Starom Selu, koje je bilo deo sela Bigrenica. Zaslugom njegovog oca Ante škola je napravljena još 1890. godine, tako da je bila starija od mnogih srpskih škola. Kada ju je završio, Anta ga je dao da izuči trgovački zanat. Ali, pošto deda Ilija nije odslužio vojni rok, odlučio je da se dobrovoljno prijavi. Dok je bio u vojsci, kapetan ga je jednog dana pitao ga da li hoće da ide na odsustvo ili da ga unapredi. Deda je rešio da ostane. Dogurao je do čina majora. Učestvovao je u svim ratovima, u Prvom, balkanskim i Drugom svetskom ratu. U opsadi Jedrena učestvovao je šest meseci.

Da li je deda Ilija u Drugom svetskom ratu imao problema što se izjašnjavao da služi kralju i otadžbini?
- Deda je u Drugom svetskom ratu bio oficir za mobilizaciju u paraćinskom okrugu. U jednom od juriša sustigla ih je neprijateljska bomba. Kada je došao sebi od šoka i osvrnuo se, deda je video obezglavljenog oficira kako leži kraj njega. Glava mu je bila razneta. Ostala je samo vilica. Deda je završio u bolnici, ali pošto je bio već u godinama, neki srpski lekar nagovori Nemca da ga puste kući. Tako se deda spasao ponovnog odlaska u logor. Rekao nam je da je morao ponovo u logor da bi se ubio. Po završetku rata bio je komandant Vojne akademije u Beogradu. Umro je 1979. godine.

Kako je vaša porodica živela za vreme Drugog svetskog rata?
- Stric Dragutin vodio je mlin. Imali smo električni mlin, što je tada bilo retko. Tokom Drugog svetskog rata koristili su ga i Nemci i četnici. Kada su se posvađali, Nemci su zabranili četnicima da melju brašno, ali su oni dolazili noću. Međutim, neko je prijavio strica. On je pobegao u Bigrenicu kod rođaka, a moj otac je nastavio da radi u mlinu. Dva puta su ga hapsili zbog brata. Jednom Nemci, a drugi put partizani. Onda je baba Ljubica otišla kod Dragutina i rekla mu da se vrati i ispašta ako je kriv ili da se opravda ako nije kriv. Posle nekoliko dana verovatno je proradila savest, pa se prijavio. Moj otac je izašao iz zatvora, a stric je uhapšen. Ubrzo su ga streljali. Posle rata su nam oduzeli mlin i zemlju. Moj otac Milutin se posle zaposlio u Agroprometu. Dok je zamenjivao radnika na poljoprivrednom dobru Dobričevo, pregazila ga je vojna patrola. Dve nedelje je bio u komi i ostao je invalid. Ubrzo je otišao u penziju.