Zanat mi spasavao glavu

Jovan Grujić Jova Puškar ima 91 godinu i najstariji je majstor puškar u celom Pčinjskom okrugu. Čim pređete Veternicu preko velikog betonskog mosta u centru Golemog Sela, i krenete naviše ka njegovoj kući, smeštenoj kraj vijugavog puta pored nekadašnje ambulante, naći ćete ga onako zgurenog, sa jednom rukom poduprtom štapom, a sa drugom pored struga i alata gde pravi planove za popravku raznog oružja koje mu mušterije donose.

Jovan Grujić, poznatiji kao Jova Puškar najstariji je majstor puškar u Pčinjskom okrugu

 

Jer ta starina je prošlog leta svojim rukama napravila od motocikla tomos kolibrija iz 1958. godine moderan tricikl koga ljudi listom dolaze da vide. Pre nekoliko godina napravio je ručno motokultivator.

Kremenjača za lov

Dok sedimo u hladu stoletnog oraha, starina se priseća svih scila i haribdi koje je u životu prošao. Prve sklonosti ka majstorskim rabotama primetili su njegovi učitelji dok je deci oštrio križulj, kamen nalik na kredu, kojim se pisalo na drvenim tablicama. Sa 16 godina napravio je prvu pušku i sebi odredio put majstora oružara, koji će mu u smutnim vremenima spasti glavu.

Uspomena

- Slučajno sam došao do kataloga za prodaju alata neke nemačke firme koja je imala sedište u Novom Sadu. Imali smo mogućnosti i naručio sam bušilicu, tocilo, bonsek... Bio sam presrećan, a onda sam napravio prvu pušku. Bila je lovačka, a koristio sam cev od stare kremenjare. Kad ju je video Nedeljko Stanković, tadašnji predsednik opštine Golemo Selo, oduševljen naručio je da i njemu napravim jednu, po svom meraku.

Za njegovu sam koristio cev od kapislare, pogodili smo se za 180 tadašnjih dinara, a dao mi je 200. Od tad postajem Jova Puškar - priča starina.

Počeo je da popravlja i muzičke instrumente Ciganima iz njegovog sela. Tako je pao u iskušenje da kupi mali limeni bas i naučio je da svira. Na puškarstvo je privremeno zaboravio i priključio se lokalnom bleh orkestru sa kojim je svirao po okolnim selima pune dve godine. Njegov muzikantski život prekinuo je rat. Poljanica je do kapitulacije 1944. bila četnički centar na jugu Srbije.

U Golemo Selo su stigli bugarski okupatori, ali blizu je bila granica i teritorija koju nisu kontrolisali, zato su mnogi mladi ljudi bežali i priključivali se četnicima koji su gospodarili u tom kraju. Tako je bilo i sa Jovom, da bi izbegao poziv u bugarsku vojsku pobegao je u rejon sela Oruglice i Lipovice, četničke centre u obližnjem leskovačkom srezu.

- Odveo nas je četovođa Vidosav zvani Keser, iz našeg sela, iz mahale Livađe. Dočekao nas je vođa Pećančevih četnika u Oruglici, ispod planine Brezovika, vojvoda Jordan Kimić. Održao je govoranciju da potrebe za aktivnim borcima nema, pa kako ne bismo bili na teret narodu, da svako od nas nađe nekog jataka kod koga će čekati poziv za odsudni boj sa okupatorom - navodi starina.

Jovan je radio je u vodenici gde se mlelo brašno za četnike, nosio im hranu, ali i radio u radionici. Uspeo je da od puške "petometke" napravi "dvadesetometku". Popravljao je oružje, čak i pištolj vojvodi Đuriću, i time zadobio naklonost i poverenje.

Te 1942. godine došlo je do promene u rukovođenju, po naredbi Draže Mihailovića stigao je vojvoda Radoslav Đurić i smenio Kimića, a Jova je postao ravnogorski četnik.

- Zahvaljujući dobrom ponašanju, moj stariji rođak Stanoje i ja izdejstvovali smo dozvolu da odemo u Leskovac i potražimo posao. Tamo su bili nedićevci i Nemci. Otišli smo kod Petra Popovića, Ličanina, predratnog žandara i komandanta žandarske stanice u susednom selu Vlase. U Leskovcu su bila hapšenja, interniranja, pretila je opasnost da ih uhvati jedna od racija. Žandar Popović im je savetovao da odu u Niš i prijave se u graničarsku službu koju su kontrolisali nedićevci.

Jovo sa porodicom

Kapitulacija Bugarske

- U Nišu smo prošli obuku za graničare, veoma zahtevnu. Ono što nas je zbunjivalo i plašilo bila su noćna streljanja srpskih rodoljuba. Nakon dva meseca škole dobio sam poziv da odem u zlatiborski srez i javim se u Kokin Brod, radi raspoređivanja u nedićevsku graničarsku službu.

Tako sam postao nedićevac. Na tom području, prolazili smo kroz šume, stražarili u planinskim selima, na visovima, sve dok nismo došli u selo Jablanica. Održan nam je govor i poručeno da ko želi može da ostane u službi, a ko hoće, može da se pridruži četnicima u Višegradu. Nas nekoliko se odlučilo za Višegrad i priključismo se četnicima kojima je komandovao vojvoda Pavle Đurišić. Nisam se mnogo zadržao, razboleo sam se, pa me pustiše nazad - priča starina Jova.

U zelenom graničarskom odelu stigao je u rodni kraj.

- Govorili su da je nas borce bugarski okupator amnestirao, poverovao sam i vratio se u Golemo Selo. Priveli su me i sa ostalim meštanima bio sam interniran 1944. godine u bugarsko selo, u oblasti Dobrudže. Tamo sam se prijavio kao majstor i dobro prošao. Nisu nas dugo držali jer je Bugarska kapitulirala, a mi se preko Caribroda i Niša vratili natrag. Tako odem u partizane, gde su sumnjičavo gledali na mene, ali kada su videli da sam vrstan puškar, odmah sam prebačen u radionicu. Zanat me je spasao od bilo kakvih neprijatnosti, u to vreme na pomen četnik gubila se glava, bez suđenja i bilo kakvog dokaza - ističe starina.

Završetak rata dočekaće u kukavičkom partizanskom odredu, kod komandanta Svetislava Stojanovića Bizona. Nije učestvovao u nekoj značajnijoj borbi. Kao priznat puškar 1946. godine dobio je prekomandu za Skoplje, gde je radio u vojnoj radionici. Posle demobilizacije vratio se u Golemo Selo. Otvorio je puškarsku radnju. Ipak, nova vlast zbog starih zasluga nije mu dala da radi. Radnja je bila zapečaćena voskom.

- Negde 1948. bio sam u Skoplju da posetim prijatelje, rekli su mi da se otvara velika vojna oružarska radionica i da su im potrebni majstori. Nisam se dugo mislio, ostavio sam poljoprivredu i došao u Skoplje, počeo u radionici, nastavio u Vojnotehničkom Zavodu kao oružar-instruktor i 1970. godine dočekao penziju. Prijatelji oficiri su mi rekli: "Drži se šinjela i ne boj se", i bili su u pravu. Napredovao sam i kao majstor i kao čovek. U Skoplju sam stekao stan, potom ga zamenio za Beograd i 1978. godine se vratio u Golemo Selo sa suprugom Vidosavom. Sin Dragan se naselio u obližnjem Vranju, a ćerka Mirjana i sin Pavle žive u Beogradu. Supruga mi je skoro umrla, tako da sada brigu o meni vodi Dragan, koji je nasledio moje majstorske gene - navodi starina.

Majstor Jova, i sada ne može da sedi nezaposlen. Na njegovom radnom stolu stoji nekoliko pušaka koje čekaju popravku. Uživa u svom zanatu. Kako i ne bi - kroz život dao mu je hleba i spasao nekoliko puta glavu.