Kladionice - traženje sreće u paklu

“Prvi put sam ušao u kladionicu sa drugom, tek da mu pravim društvo. Bilo mi je 16 godina. Drugi put sam "zaokružio". Zaigrao sam na "sitno" i dobio. Sledeći put povećao sam ulog. I dobitak je bio veći. S vremenom, strast za kockom toliko me obuzela da mi je kladionica postala druga kuća. Dobijao sam i gubio, dizao se, padao, adrenalin je rastao, a sa njim i dugovi i kockarska strast. U dugovima do guše počeo sam da potkradam roditelje“...

Čest boravak u kladionicama - siguran put da od čoveka postanete patološki kockar

 

Veselin P. (22) ima dijagnozu patološkog kockara. Već dve godine se leči u Institutu za bolesti zavisnosti u Beogradu. I ranije je pokušavao da se izvuče iz pakla u koji ga je klađenje uvuklo, ali strast je bila jača. Drhtavom rukom ispisivao je nove brojeve i “čekao sreću“.

U polutami bolničke čekaonice - čeka, kaže, poslednju šansu. Unezveren je, nervozan, bled, izmučen, napet i razočaran. Ruke mu se tresu.
 

- Hoću da progovorim o zlu - kaže, dugo uzdišući, da ugrabi vazduh. - Prokockao sam novac, poverenje, ali i mladost. Osramotio sam roditelje, ugledne i čestite profesore. Zloupotrebio njihovu dobrotu.

Da bi mu glavu spasli od lokalnih kriminalaca koji “stoje i vrebaju“ ispred kladionica i “priskaču“ pozajmljujući novac, Veselinovi roditelji prodali su stan. Odavno su prestali da se pitaju gde su pogrešili.

- Vraćanje dugova nije uvek i kraj kockanja, straha i pretnji - kaže psihijatar Vera Trbić. - Zato su roditelji zbunjeni, uplašeni, puni sumnji u odluku da li vraćanjem duga pomažu detetu ili je to samo kratkoročni predah pred novo zaduživanje.

Veselin je samo jedan od desetina hiljada kladioničara u Srbiji. Kao i on, većina ih je sa kockanjem počela u adolescentskom dobu.

- Kockanje je bolest zavisnosti - kaže dr Vera Trbić. - Osoba ne može da stane sa tom navikom, čak ni kad gubi. Vuče je mistična želja za novim uspehom. Zavisnik „juri“ pozajmice kako bi nadoknadio gubitke, laže, spreman je i da učini krivično delo i dovode sebe i najbliže u opasnost. Ne prihvata realnost, emocionalno je nezreo i nema dovoljno samopouzdanja. Najbolje se oseća kada se kocka.
 

Poznato je da kompulzivni kockar veruje u sudbinu, sreću, fatalizam, a negira rad, disciplinu, znanje. Međutim, po pravilu, nikada ne dosegne dobitak koji bi mu omogućio da ispuni snove o bogatom i lagodnom životu, jer uvek hoće više.

Kakav je psihološki profil patološkog kockara?

- Zabluda je da su natprosečno inteligentni - kaže dr Trbić. - Karakteriše ih nedostatak empatije za bližnje, na koje u razvijenoj zavisnosti gledaju kao na izvor novca koji treba da uzmu. Imaju izraženu sposobnost manipulacije i vešti su u “izvlačenju“ novca od žrtve koja na njihovu priču naseda.

Teže ih je prepoznati od narkomana ili alkoholičara, ali i oni su zavisni od adrenalina. Dok kockaju hormon se luči u većim količinama i može da izazove zavisnost - kockar neprekidno juri za tim osećajem. Dobitak prestaje da mu bude važan. Važna je samo igra...

- Nema u kockanju dobitnika, svi smo gubitnici - kaže Veselin P. - Istrošio sam sve zalihe i novca i roditeljske ljubavi.

Ima li leka patološkom kockanju?

- Podrška porodice je neophodna - kaže dr Trbić. - Zavisnici se retko sami obrate za pomoć. Program odvikavanja od kocke traje od tri meseca do godinu dana, zavisno od procene, dubine problema, motivacije, spremnosti na saradnju, dodatnih psiholoških poremećaja. Patološko kockanje se leči po sličnoj metodi kao druge bolesti zavisnosti: posle uspostavljanja dijagnoze pacijent se smešta u dnevnu bolnicu, zatim se uključuje u rad grupe za rehabilitaciju.