Proterivanje jedne ambulante

U prištinskoj zgradi policije do 15. septembra će raditi jedina ordinacija gde dolaze starci srpske nacionalnosti da se leče i da porazgovaraju, jer nemaju ni bioskop, ni pozorište, niti smeju na korzo.

Čekaonica ambulante

 

One, u stvari, ne traže ništa! Žele da zadrže svoje parče "slobodnog" neba koje su podvukle pod krov dvosobnog stančića, uz stanicu kosovske policije u Prištini.

Ambulanta, u gradu čijim ulicama žamore svi jezici sveta osim srpskog, leči i srce i dušu onih 60-ak preostalih i nevidljivih. A sada, mali stančić ljubičaste fasade žele da presele na nepoznatu lokaciju. Tako će polupostojeći Srbi na nepostojećom mestu tražiti pilulu za opstanak.

Slavica Čanković

- Ovde smo čitali srpsku štampu, ali i to je prestalo da stiže. Družimo se, pričamo o svojim problemima, lečimo se, savetujemo jedni druge. Nije nam bilo loše, a ni mi nismo bili zahtevni, pa nije bilo ni problema. Sve do marta, kada su rešili da nas isteraju. Očigledno je motiv etničko čišćenje, jer je ovo jedini prostor u Prištini gde Srbi mogu da se sretnu, porazgovaraju, popiju kafu, da se ne osećaju toliko usamljeno u ovom gradu gde je pre 1999. godine bilo 40.000 Srba, a sada se ta brojka svela na 60. Nama ovaj prostor znači sve, a drugima baš ništa. Ali, eto!

Lekarka Slavica Čanković, specijalista opšte prakse, otresita i uporna žena, rešena je da istraje i tako lako ne napusti svoje radno mesto na koje dolazi već 12 godina. Svaki dan u 8.15 ujutro stiže na posao, i lepom rečju dočekuje svoje nove, stare, i jedne te iste "pacijente". Korakom pored Doma zdravlja i bivšeg stana, usput se živo podseća koliko je život prevrtljiv. Ne može više ni na svoj posao, ni u svoj stan.
 

LJUDI BEZ NADE:  Mileva Kovačević

- Imamo samo jedan razlog zašto smo ovde, a to je ujedno i naša molba. Da nas ostave jer se ovde osećamo bezbedno, jer je ova zgrada u sklopu policije. Imali smo još jednu ambulantu u gradu koju je Kfor čuvao, ali je svaki dan bilo provokacija, bacanja kamenica, da bi na kraju bila bačena i bomba. I posle 2004. tu nije bilo uslova za rad. Daleko od toga da je ovo naše inaćenje. Ako bih se ikada inatila, onda bih tražila da se vratim na svoje radno mesto, 200 metara odavde. I to bi bilo normalno da me vrate. Ako se zagovara neka demokratija, multietičnost, ne znam ko onda ima kompleks da se mi tamo vratimo. Ali, nama se to ne nudi - priča doktorka, koja ne želi da odustane od svoje profesije i zavičaja.

Svoje pacijente, uglavnom žene, zna u prste. Zna i da je mnoge teško izlečiti. Stres je glavni uzročnik telesne slabosti, a kako ga oterati na takvom mestu? Ambulanta nudi osnovne pregleda, ali još važnije - tera muku. Od samog jutra, jedna po jedna, i do jedan sat kada dolazi uslužni kombi, ispričane su mnoge tuge i nevolje.

Živka Lukić ima 64 godine i jedina je Srpkinja koja živi u barakama iza policijske stanice, sa ostalim socijalnim slučajevima i golemim problemima. Među njima jedina je kojoj je isečena struja, više od godinu dana. Nije li dovoljno poniženje što svaki dan čkilji tumarajući u nekoliko kvadrata bez sijalice?

- I kada je bila najveća hladnoća bila sam bez struje, a evo i sada na 40 stepeni i dalje nemam struje. Tu smo pre rata smešteni kao socijalni slučajevi i opština je plaćala za nas. Onda se pojavio neki dug, i na kraju sam samo ja, jedina Srpkinja, ostala bez struje. I tako, već godinu dana stavim u čašu pola vode, pola zejtina, i zapalim kao kandilo da mi sija tokom noći. Nemam ni prevoz. Kod sestre u Čaglavicu idem peške. Ranije je vozio jednom dnevno kombi koji je prolazio kroz srpska sela, ali su i to ukinuli. A, šta bi i da nemam ovo - kaže Živka.

Odrasla je u Prištini, seća se kako je nekada bilo:

- I ranije smo živeli sa Albancima. Svi smo imali ista prava. Možda i u Beogradu ima više Albanaca nego što na Kosovu ima Srba. Je l' njih neko dira? Je l' njima oduzimaju pravo da idu kod svog lekara? Sigurna sam da nema nijednog koji je ovako ostao bez struje, i da nikog nije briga za to.

BITKA ZA ŽIVOT I PROFESIJU: Lekarka Slavica Čanković

 

U skromnu ordinaciju sa jednim krevetom za pregledanje svraća i Mileva Kovačević. Ima 66 godina i živi sama, pa samo u ambulanti ima s kim da porazgovara.

- A, gde bismo drugde izašli da nema ovog? Živimo u četiri zida ko zarobljenici. Nemamo gde drugde da odemo, niti imamo bioskop, niti pozorište, niti izlazimo na korzo. Pravo da kažem, ne znamo ni čemu da se nadamo.

Poslednja nezvanična informacija jeste da će na vrata ambulante ponovo kucati komšije iz kosovske policije 15. septembra sa nalogom da ih isele.

- Nije mi ovo prvi put da me teraju. Isterali su me s posla prvi put 1999. godine, zatim iz stana, pa sa drugog posla, zapalili su nam bolnicu dok nije izgorela do temelja, a evo sada nas i odavde teraju. Ne znam da li ljudi shvataju da oni žele da očiste grad od Srba. Kao lekar ne mogu da dozvolim da u 21. veku moji pacijenti ostanu bez zdravstvene pomoći. Obećala sam im, da ako me i odavde izbace, preostaje mi da uzmem torbu i da idem od stana do stana.

Nikome nije jasno, zbog čeka ove žene nekome smetaju. Tu nema ničega što bi moglo da provocira. Na panou kraj ulaza je samo nekoliko fotografija nasmejanih starih lica. Neki od njih nisu više među nama. Iznad njih, malena retrovizor trobojka, sa grbom i porukom "Bog čuva Srbe".

- Razumela bih da smo mi ogranak neke političke partije, ili da smo neka sekta, da se bavimo bilo kakvim poslom opasnim po društvo. Pa, čak da iniciramo srpstvo. Ali ovo je ambulanta. Mi ovde lečimo i Albance. Na kafu, da izmere pritisak, i pročitaju novine dolaze nam i policajci koji sada moraju da nas sele. Ljute se kada kažem da je ovo na političkom nivou. Ali, ovo nam rade političari, a ne obični ljudi!