Kapetan koji ne ume da pliva
Lozničanin Sreten Spasojević, poznatiji kao Mišo ribica, već skoro deceniju svaki dan u svom gradu provodi na brodu, iako Loznica nema ni more ni plovnu reku. On je "kapetan" brod-restorana čije je sidro bacio tamo gde brodova nikad bilo nije, ali mu to ne smeta. Ostvario je naum i iznad rečice Štire, kojom mogu ploviti jedino papirni brodići, ukotvio grdosiju od nekoliko desetina tona.
Svakoga ko krene ka Zajači na izlasku iz grada iznenadi prizor plavo-belog broda, lađe čiji kapetani dok su sekli talase Dunava nisu sanjali da će joj poslednja luka biti Loznica. Za to je kriva Mišina upornost da nemoguće učiniti mogućim. U ugostiteljstvu je skoro pola veka, a u njegovim specijalitetima uživalo se u restoranima širom planete.
Posle višegodišnjeg rada i šefovanja u društvenom sektoru, posao ga je odveo u Libiju, Irak, Rusiju, Nemačku, Holandiju i Kanadu, da bi se početkom devedesetih vratio u zavičaj. Radio je na nekoliko mesta i shvatio da u gradu nema diskretnog restorana, kakav je hteo da otvori. Tada mu je sinulo da takav kutak napravi u brodu. Ideja je bila dopadljiva, ali se postavilo pitanje gde naći brod u Loznici koja ima Drinu kojom lađe ne plove.
- Prvo odem u Mačvansku Mitrovicu, u brodogradilište, oni kažu da brod potražim u rečnom brodarstvu, u Apatinu. Tako sam nekoliko meseci obilazio luke i brodogradilišta dok nisam našao što tražim. Brod Domaljevac, stambena lađa - samački hotel na vodi, bio je usidren u Golupcu. Napravljen posle Drugog svetskog rata uglavnom je bio na Dunavu, u njemu su stanovali radnici, terenci, i imao je prostorije za spavanje, kuhinju, restoran, kupatila, sve što treba. Sada ga je trebalo prebaciti do Loznice, što je bilo sve samo ne jednostavno - priča Mišo, sećajući se s osmehom tih dana.
Brod dugačak 25 metara, širok u osnovi četiri, a na palubi pet metara, težak 60 tona prvo je u decembru 1997. četiri dana tegljač iz Golupca vukao do Mitrovice gde je izvučen na suvo. Tu je očišćen i iz njega je povađeno sve nepotrebno kako bi mu se težina prepolovila.
- Jedva sam našao firmu "Bora Kečić", koja se bavila isključivo transportom vangabaritne robe, da mi lađu prebaci do Vukovog kraja. "Plovidba" od 60-ak kilometara trajala je pola dana, od 6.00 do 18.00 i u februaru 1998. brod je došao na Štiru. Onda je brod trebalo pretvoriti u restoran sa dve odvojene sale, u potpalublju i na palubi, što je potrajalo. Radovi su prekidani zbog bombardovanja 1999, strepeo sam i da ga ne gađaju, da bi prve goste Zlatna ribica primila poslednjih dana 2002. i od tada "plovimo" - priča Mišo dok pokazuje lađu zbog koje je, kaže, potrošio više živaca nego para.
Goste koji sede u utrobi broda, ili na gornjoj palubi, osim pogleda kroz okrugle brodske prozore na reke i mora podseća i jelovnik sa širokim izborom ribljih specijaliteta. Mišo posao vodi sa snajom Marinom i sinom Slobodanom, koji je završio Višu ugostiteljsku školu i prošao specijalizaciju u Beču i Parizu, tako da je vrhunska usluga zagarantovana.
Neobičan restoran, brod duboko na kopnu, dopada se gostima, a naročito im se sviđa priča kako je sa Dunava stigao na Štiru. Tu uspešno plovi nesigurnim vodama ugostiteljstva vođen sigurnom rukom kapetana Miše, koji je, inače, neplivač i ne ljubi mnogo vodu.
Grdosija na drumu
|
