Udba me jurila zbog američkih pilota

Nemci su u avgustu 1944. oborili dva američka aviona, Dražina vojska je pronašla 14 avijatičara koji smo čuvali u našoj kući, a od jednog od njih, Frenka Mateusa, dobio sam ručni sat s rubinima u zamenu za srpsko vuneno odelo i opanke Od Amerikanaca su mi stigla pisma, koja su mu zaplenili udbaši i oduzeli njihove adrese, uz pretnju da će me zadaviti ako budem nastavio da se dopisujem s njima.

Aleksandar Milosavljević, zvani Sanda, iz sela Boljevca nadomak istoimenog gradića, imao je samo 17 godina kada je izbio Drugi svetski rat. Već je radio kao pružni radnik, imao platu od 1.100 dinara i razmišljao kojom devojkom će se oženiti. Ali, rat mu je poremetio planove. Ne samo što je, kako kaže, postao član Dražine organizacije, već je brinuo o američkim pilotima, čije su avione oborili Nemci avgusta 1944. godine.

Deda Sanda kaže da svake godine pomisli na njih, posebno u avgustu, a naročito mu je žao što je pod pritiskom Udbe spalio njihova pisma i ostao bez adresa Amerikanaca. Pre 23 godine penzionisan je kao blagajnik ekspoziture Narodne banke u Boljevcu. Sada ima 88 godina. Sanda je vitalni starac, vrcavog jezika i pun priča o ratu. Fotografije američkih pilota još nosi u novčaniku kao najdražu amajliju.


Tri vojske
- U našem selu ko nije bio pripadnik Dražine organizacije, nigde nije ni bio. Prvi pripadnik bio je predratni oficir Radomir Petrović Kent, komandant Dražine organizacije za boljevački srez. Komunisti su bili u susednom selu Dubrujevcu, udaljenom oko dva kilometra od našeg. Neki doktor Ivko ih je sve zarazio tom idejom. On se oženio devojkom iz sela, a mnogi su se lečili kod njega. Njegov tast Milić Marinković bio je bankar. Imao je dukate i delio ljudima. Možda su i zbog toga postajali komunisti ili čuvali partizane. Doduše, bilo je i onih koji su čuvali Dražine. Pola sela se tako međusobno poubijalo.

- Kad je počeo rat, moj pokojni otac Milenko već me je zaposlio kao pružnog radnika, pa nisam učestvovao u ratu. Srećom, partizani me nisu mobilisali ni 1944. Sećam se kako su nas postrojili kod Rtanj kafane u Boljevcu. Mene su odvojili da budem puškomitraljezac. Onda je došao nadzornik pruge i rekao da su srušeni mostovi na Timoku i Mirovu i da moram da radim na tim prugama. I tako sam se izvukao. A moj deda Dobrosav bio je na Solunskom frontu. Tri godine nisu znali ništa o njemu. Moj otac Milenko tada je imao samo tri godine.

- U selu su bile razne vojske. Nemci su bili dobri prema nama. Sećam se komandanta Korna, koji je uvek išao sa nekoliko vojnika i tumačem. Jednog dana došao je pred našu kapiju. Pitao me je da li je to kuća Milenka Milosavljevića. Potvrdio sam mu, a on mi je rekao da ga pozovem. Uplašio sam se da ga ne odvedu zbog nečega. Kada je otac izašao, Korn ga je pitao da li je primio penziju. Nisam mogao da verujem da je došao da proveri da li je moj otac dobio novac. Tačno je da su nam bili neprijatelji, ali mnogo su vodili računa o nama. Da nisu komunisti otišli u šumu, mi bismo mnogo bolje prošli. Ne bi poginuo nijedan Srbin. Doduše, možda bi nas oterali u Sibir. Ne znam.

Nemci sve plaćali
- Nemce pamtim i po tome što su svakog dana kupovali jaja od moje babe. Razbijali bi ih i ispijali pred nama. Nikada nisu hteli da uzmu jaja, a da ih ne plate. Jedino mi se nije sviđalo što je posle šest sati nastupao policijski čas. U letnje vreme sunce je još visoko, a mi ne smemo nikud da idemo. Komandant Korn bi, opet sa dva-tri vojnika i tumačem, šetao ulicama. Ako bi nekoga sreli, morao bi da plati kaznu od 50 dinara. Dešavalo se da ljudi ostanu duže na njivi i ako bi ih uhvatili dok bi se vraćali, bili bi kažnjeni. Pored Nemaca, u školi je bila Nedićeva vojska, a bilo je i mnogo Bugara.
- Avgusta 1944. dva aviona su pošla iz Napulja da bombarduju naftna postrojenja Plešti u Rumuniji. Kada su bili iznad Bora tukli su ih Nemci i Bugari. Oborili su im avione. Jedan je pao u borski Šarbanovac kod Zaječara, a drugi u Mali Izvor. Dražina organizacija pronašla je sve pilote. Onda su ih odveli da im sašiju srpsko odelo i bele šubare da bi izgledali kao naši seljaci. Kapetan Dragan i njegova žena, čijeg se imena ne sećam, doveli su ih u naše selo. Pošto je naša kuća jedina bila zidana, dok su ostale bile čatmare, kapetan Dragan pitao je mog oca Milenka da li svi Amerikanci mogu preko dana da borave kod nas i da dvojica tu i spavaju. Otac je pristao. I tako je svih 14 pilota po čitav dan bilo u našoj kući i dvorištu - dvojica su noću spavala sa mnom u sobi, a ostali su bili raspoređeni po komšiluku. I tako 18 dana.

Oteti dolari
- Kod nas su spavali Petar Kovačević i Frenk Mateus, čiji je otac imao fabriku poljoprivrednih aviona. Petra pamtim zato što me je pozdravio sa: "Zdravo, bato." Začuđeno sam ga upitao kako Amerikanac zna srpski. Odgovorio mi je da je Srbin. Njegovi roditelji su iz Bihaća prebegli u Kaliforniju, gde se on rodio. A Mateus je imao ručni sat s rubinima umesto brojeva. Žarko sam želeo da dobijem taj sat. Pitao sam Petra kako bi mogao da mi ga pokloni. Rekao mi je da Mateus za uzvrat traži da mu sašijemo srpsko vuneno odelo i opanke. Platili smo majstorima da mu sašiju odelo i opanke, a moja majka Jelena mu je izatkala čarape. Kad je 20. partizanska brigada ušla u naše selo, odmah je došla po sat jer su svi u selu znali da ga imam. E, da mi je današnja pamet! A onda sam bio mlad, pa sam se hvalio kod devojaka. Politički komesar i komandant 20. brigade umalo se nisu pobili ko će da uzme sat. Na kraju je pobedio komesar. Ubrzo se udavio u Drini sve sa satom. Oteto, prokleto. A pošto me je neko iz sela prijavio da imam i dolare, jer mi je svaki Amerikanac prilikom odlaska dao po 20 dolara, uzeli su mi i njih. Komandant eskadrile Džon poklonio mi je pištolj. Ljuba Jovanović, zvani Patak, komandant Dražine organizacije za istočnu Srbiju, došao je jednog dana i uzeo mi je pištolj. Doduše, davao mi je tri da odaberem koji hoću, ali ja nisam hteo nijedan.
- Amerikanci se nisu hranili kod nas. Bile su određene žene koje su im spremale hranu. Joj, kad se setim filovanih torti! Uvek su i meni davali po jedno parče. E, kad bih ja jeo takvu tortu za vreme rata?! Ništa nismo imali. Nosili smo težinjave pantalone. I to bez gaća. A ja momak stasao za ženidbu. Vodim kolo po čitav dan, a one pantalone mi sve izgrebu noge. Kad dođem kući, pospem rakijom upaljene butine, a ono peče...

Košulje od padobrana
- I dan-danas se sećam kako je Džon sedeo pod našim tremom i pušio na dugačku muštiklu. Jeli su lubenice dok ih stomak ne bi zaboleo. A lubenice se tada rađale mnogo više nego danas... Jedino što nisu smeli da idu u grad. Sa mnom su voleli da idu u polje. Čežnjivo bi gledali u nebo i žalili što nisu pod oblacima. A kada bism čuli da Nemci ulaze u selo, svi bismo se sjurili u našu kolibu. Mnogo su ih se plašili. Ne bismo mogli da ih stignemo do kolibe kako su brzo trčali. Sećam se i da su piloti u selo doneli motor srušenog aviona, a naši seljaci su od aluminijumskih delova pravili kazane. Dali su nam i padobrane. Od njih su šivene košulje za Dražinu vojsku. Ja sam jednu imao do pre nekoliko godina jer je to platno bilo veoma jako.
- Bilo mi je veoma teško kada su Amerikanci otišli jer sam se združio s njima. Članovi Dražine organizacije sproveli su ih vozom do Izvora kod Paraćina, odatle su ih kamion prevezli do Ravne gore, a odatle u Italiju. Mesec dana su proveli u karantinu, pa su tek onda otputovali u Ameriku. Jednog dana mi je stiglo pismo od Pere Kovačevića. Ne znam kako je Udba saznala, ali odmah su me pozvali na razgovor. Kada sam seo za sto video sam da pokraj pepeljare stoji neka fotografija, okrenuta naopako. Onda su počeli da me ispituju za Amerikance. Pitali su da li bih mogao da ih prepoznam ako bi ih oni izveli iz podruma. Rekao sam da bih mogao ako su u istim uniformama u kojima sam ih video. A znao sam da su oni već u Americi. Dok su me tako ispitivali jedan sunčev zrak obasjao je fotografiju. Video sam da je to, zapravo, moja fotografija koju sam u pismu poslao Amerikancima. Onda mi je taj udbaš rekao da će me ubiti ako im samo još jednom budem pisao. Obećao sam da neću.

- Iduće godine otišao sam u Vrnjačku Banju sa suprugom Vukanom, koja je, inače, umrla pre pet godina. Pomislio sam da neće moći da kontrolišu pismo koje odatle pošaljem Amerikancima. Ali, posle 20 dana naletim na onog istog udbaša. On me uhvati za vrat i upita: "Je li ti, milu ti majku, šta sam ti ja rekao?! Rekoh li ti da ne pišeš Amerikancima?! A ti pišeš, pišeš. Sada ću te zadaviti!" Opet sam obećao da neću više. I stvarno sam ispoštovao obećanje. Njihova pisma sam pocepao. Posle sam se pokajao što nisam sakrio njihove adrese. Sada bih odavno bio u Americi.

- Ne znam šta bih dao da mogu da vidim nekog od američkih pilota koji su boravili u mojoj kući. Doduše, pitanje je da li je neko od njih još živ, jer su oni tada imali po tridesetak godina. Kada je moja unuka Olivera Stojadinović pre nekoliko godina otišla da radi u Ameriku, ponela je njihove fotografije i pokušala da ih pronađe preko novina. Ali, ništa. Inače, Olivera, lekarka po zanimanju, živi u Americi sa suprugom Mladenom i ćerkom koja se zove Mia Luna. Kako bih tek sada voleo da sam u Americi, jer mi je tamo sada i unuka i praunuka. Da mi je ova pamet, znao bih šta bih činio!