Najveći srpski dobrotvori (11): Bolnice darivao narodu

Kada je beogradski veletrgovac Nikola Spasić zaveštao srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe, ta zadužbina je posle njegove smrti 1916. godine bila vrednija od Nobelove fondacije.

Urođena opreznost: Nikola Spasić

Imala je, naime, 3 odsto veći kapital od najprestižnije nagrade u svetu. Toliko bogatstvo teško da je mogao da zamisli Nikolin otac Spasa kada su njegovi, bežeći pred Turcima sa juga Srbije, jedva izvukli žive glave, pa su mu u tu čast dali odgovarajuće ime. Pošto je tada bilo uobičajeno da se prezimena uzimaju prema očevom imenu, tako je i Nikola postao Spasić. Rođen je 1838. godine u Beogradu kao najstarije dete abadžije i malog trgovca Spase Stojanovića, rano je ostao bez majke. Otac se ponovo oženio, pa je Nikola dobio braću i sestre. Kao najstarije dete upisan je na Licej, ali je uskoro zbog siromaštva morao da pređe na zanat. Učio je najpre za voskara i licidera, potom prešao u bakalnicu kod strica Tase, koji mu je bio kao drugi otac. Tražeći zanat od koga će najbolje zarađivati, Nikola je otišao u opančare i tek tada stekao mali kapital koji mu je omogućio da se osamostali. Pozajmicom od 500 dukata u tome mu je 1864. pomogao trgovac Đoka Jovanović, brat njegove supruge Leposave. Ta pozajmica je bila jedina u životu Spasića. Svom zajmodavcu je ostao doživotno zahvalan, i kada je ovaj posle mnogo godina ostao bez igde ičega, pomagao ga je do smrti.

Zaslužne supruge 

Zadužbina podignuta iz Spasićevog fonda

Za opanke u novoj kožarskoj radnji u Vasinoj ulici čekalo se na red. Prodavalo se nekoliko stotina pari dnevno. Ali, ovakav uspeh je imao strašnu cenu. Spasiću je u radu neumorno pomagala Leposava, što njeno nežno zdravlje nije moglo da izdrži. Umrla je posle šest godina srećnog braka. Dece nisu imali pa je udovac našao utehu u radu. Postao je najveći dobavljač platna, za kojim je vladala prava jagma, jer se ono u to doba i dalje tkalo samo po selima, na starinski način. Zbog sve veće potražnje Spasić je neumorno obilazio banatska i bačvanska sela. Nije, kao drugi trgovci, trošio na ručak u mehanama, malo zbog urođene štedljivosti, a najviše zato da bi pre svih stigao sa robom u Beograd. U čaršiji je tako stekao ugled čestitog i mudrog čoveka, čije se mišljenje traži, a saveti prihvataju. Najduži brak je imao sa Stankom-Cajom Spasić. Uz njenu pomoć je stekao ogromno bogatstvo i razvio osećaj za lepe stvari, i tada je sagradio porodičnu kuću na gradskom korzou, Knez-Mihailovoj ulici 33, koja je i danas ukras Beograda.
U prvom ratu sa Turskom 1876. borio se kao redov konjanik, a u drugom je bio liferant opanaka za vojsku. Tada je, jedini put, bio umešan u aferu, jer se ispostavilo da je većina od 25.000 liferovanih opanaka za vojnike bila neupotrebljiva. Slučaj je zataškan, a on nikada više nije poslovao sa državom. Kada srpska vlada krajem 19. veka nije mogla da dobije zajam od stranih banaka i okrenula se domaćem kapitalu, Nikola Spasić je otkupio deo državnog inostranog duga. Bio je predsednik Berze i Prometne banke, i član Upravnog odbora Narodne banke.

Poslovao je "ziheraški", robu je retko davao na veresiju, novac držao na štednji u bankama, a geslo mu je bilo: "Ostavi nešto i na stranu. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć."

Zadužbina sa bistom darodavca u Knez Mihailovoj ulici

U svoj zavičaj Južnu Srbiju nije otišao, ali ga nije zaboravio, pa je pre oslobađanja od Turaka krišom doturao raznu pomoć narodu i Crkvi. Prvo crkveno zvono koje je objavilo slobodu u Prizrenu bilo je njegov poklon. Prvi balkanski rat mu je u već ostarelo srce unelo nadu da će Južna Srbija biti oslobođena za njegova života. Pod uticajem svoje supruge Anastasije Nake Spasić, kojom se oženio 1907. pošto je ponovo ostao udovac, u Beogradu je 1912. godine zakupio zgradu Uprave monopola i otvorio bolnicu. Snabdeo ju je inventarom, lekovima, hranom. Iz Nemačke je doveo poznatog lekara Kacenelenbogena iz Nemačke, a tu je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Hrana za bolnicu se spremala u njegovoj kući, a supruga Naka bila je glavna bolničarka. Darodavac je stalno obilazio ranjenike i svakog je ispratio darovima. Kasnije je sve iz bolnice poklonio Srpskom crvenom krstu. Odbio je priznanja koja su mu zbog zasluga dodeljivana, ali je dopustio da njegova supruga primi Krst milosrđa. Anastasija Spasić, kći trgovca i počasnog srpskog konzula u Oršavi, bila je plemenita i obrazovana žena koja je kod svog supruga presudno uticala da postane jedan od najvećih srpskih dobrotvora. U teškim danima na početku Prvog svetskog rata predložila mu je: "Spasiću, nemaš u vojsci ni sina ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima". Njen suprug je u leto 1915. pisao ministru prosvete i crkvenih poslova i poručio: "Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez-Mihailove i Vuka Karadžića br. 37 kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu Sveti Đorđe". Ubrzo zatim, ukazom kralja Petra Karađorđevića osnovana je ova zadužbina. Krajem 1915. godine, već veoma star i oboleo, Spasić se povukao u Atinu, pa na Krf, gde je umro posle svega tri dana, 28. novembra 1916. godine. Supruga Naka je uspela sedam godina kasnije da njegov kovčeg prenese u još jednu njegovu zadužbinu, na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Dve decenije uspeha
Nikola Spasić je još 1912. napisao testament i predao ga na čuvanje Narodnoj banci. Tu u glavnim crtama odredio da se za još nepodignut hram svetog Save na Vračaru pokloni najveće zvono, da se podigne bolnica u Beogradu i još dve, "gde je najpotrebnije" kao i dom za iznemogle i sirote građane. Svu ostalu ogromnu imovinu, nepokretnosti, gotovinu i hartije od vrednosti ostavio je za "opšte privredne ciljeve". Prijatelji su Naku nagovarali da ospori testament i sama preuzme upravu nad zadužbinom svog muža, ali je ona odgovorila: "Spasićeva želja je zakon za ceo svet pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu." Zadužbina Nikole Spasića je zbog raznih administrativnih prepreka počela da radi tek 1922. godine. Zadužbinsko odeljenje Ministarstva prosvete je od slikara Uroša Predića naručilo portret Spasićev portret, rađen na osnovu fotografija, kako bi ga pridružila galeriji srpskih dobrotvora. Od zadužbinskih prihoda sazidana je palata Spasićeve zadužbine u Knez Mihailovoj ulici 47, izgrađene su Gradska bolnica na beogradskoj Zvezdari, bolnica u Kumanovu i Krupnju, Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu. Zadužbina je osnivala pokretne domaćičke škole i značajno potpomagala poljoprivredu. Iz Drugog svetskog rata Spasićeva zadužbina je izašla gotovo neoštećena, ali je njena imovina, kao i sve ostale, nacionalizovana.