Najveći srpski dobrotvori (9): Vojskovođa u mantiji

U Lugu na Trebišnjici, u Hercegovini, od oca Jevte i majke Soke rodio se novembra 1832. dečačić čije kršteno ime nije zapamćeno, ali ga je proslavilo ono drugo, monaško, Nićifor. Knjigu je počeo je da uči u manastiru Duži kod strica, arhimandrita Jestatija Dučića. Prema njegovoj želji, monašku rizu je obukao već u sedamnaestoj godini.

Branio Srbiju od Turaka: Nićifor Dučić sa srpskim vojvodama

 

Neobuzdane i bujne prirode, mladi kaluđer se najpre okrenuo sticanju raznovrsnih znanja koja će mu pomagati tokom života. Srpska vlada je u to vreme skromnim stipendijama pomagala mladiće iz Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore da u Beogradu uče Gimnaziju, Veliku školu ili Bogosloviju. Jedini uslov bio je da se po diplomiranju vrate u zavičaj i tamo prenose znanje. Tako je i Nićifor Dućić, na preporuku sarajevskog mitropolita Georgija Nikolajevića, stigao u Seminariju beogradsku. U isto vreme je na Velikoj školi pratio predavanja Đure Daničića o slovenskoj filologiji.

SVEŠTENIK NA SORBONI
Kada je završio dvogodišnju školu, mladi monah se vratio u Duži i posvetio učenju dece. Sa drugom iz detinjstva Serafimom Perovićem, potonjim mitropolitom hercegovačkim, 1857. osnovao je školu u manastiru za đake iz okoline Trebinja. Uz pomoć Srbije i Rusije već sledeće godine je u Žitomislićima otvorio i duhovnu školu za sveštenike i tu bio upravitelj i profesor.

Ali, čim su turski zulumi postali nesnošljivi, Nićifor Dučić se povezao sa hercegovačkim glavarima i uzeo komandu nad jednim ustaničkim odredom. Pregovarao je sa Omer-pašom Latasom o boljem životu za hrišćansku raju, ali su pregovori prekinuti kada se Crna Gora umešala u ustanak. Na Petrovdan 1862. godine turska vojska Derviš-paše uspela je da ga uguši. Dučić je sa dozvolom kneza Nikole prešao na Cetinje. Uz malo novca, uspeo je da otvori 10 osnovnih škola po Crnoj Gori, a na Cetinju je 1864. ustanovio Bogosloviju. Zato je proizveden u arhimandrita, a crnogorski vladar mu je poveravao i druge poverljive poslove.

Tako su zahvaljuljući Dučićevim misijama u Beogradu kneževi Mihailo i Nikola potpisali ugovor o saradnji i ujedinjenju srpskog naroda. Ali, ugovor su 1868. "poništili" hici na srpskog kneza u Topčideru. Iste godine Nićifor Dučić se na poziv Ilije Garašanina vratio u srpsku prestonicu. Beograđani nisu mogli da se načude kršnom arhimandritu, a još više njegovoj odluci da ne živi u manastiru. Dučić se uselio u prizemnu kuću sa baštom na uglu današnjih ulica Francuske i Braće Jugovića, koju je za sebe sazidao.

Poznat je bio kao čovek koji je "žustar i nakraj srca", kako mu je u jednom pismu 1892. prebacio fruškogorski arhimandrit Ilarion Ruvarac. Na to mu je Dučić ovako odgovorio: "Dok me ovde, i svuda gde sam bio, smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za laskavca. Ja imam svoje misli i svoje uvjerenje, koje branim, dok se ne uvjerim o boljem. Ja sam kadar da svakom reknem istinu u oči.

Podržavao Vuka Karadžića: Nićifor Dučić

S tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali sam uvek ostao svijetla obraza i čvrsta karaktera. A najviše me tješi to: što nikad nikome nijesam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim neprijateljima svojima... Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske krotosti tome se ne treba čuditi jer sam ja više vojnik nego smerni, prepodobni monah. Ali poštujem i monaštvo srpsko."

Pobornik prosvetne reforme Vuka Karadžića, sakupljao je i objavljivao zbirke narodnih pripovedaka, umotvorina i reči iz svog zavičaja, pisao o istorijskim događajima u kojima je učestvovao.

Postao je predsednik Odbora za srpske škole van Srbije, predsednik Odbora za Narodnu biblioteku i muzej i predsednik Komisije za zidanje crkava u Srbiji. Ali, čim su 1876. izbili srpsko-turski ratovi, jedva je dočakao da se ponovo lati oružja i pođe u borbe. Knez Milan ga je postavio u prvom ratu za komandanta svih dobrovoljačkih divizija Ibarske armije, a u drugom, uspešnijem, komandantom ustaničkih četa Javorske armije. Tada je Srbija dobila niški, pirotski, vranjski i toplički okrug. Dučić je biran za poslanika Narodne skupštine 1877, i tu ostao skoro celu deceniju, sve dok mu mandat nije oduzet pošto je posle Slivničke bitke glasao za predlog opozicije. Vraćen je u službu, ali se uskoro sam penzionisao.

Imovinu ostavio Akademiji: Devet kuća Nićifora Dučića u Beogradu

 

Želja za znanjem nije ga napuštala ni u poznim godinama. Otišao je 1886. u Pariz i na Univerzitetu Sorbona slušao predavanja opšte istorije, geografije i filozofije, a na Kolež d Frans o francuskoj i staroj jevrejskoj književnosti. Družeći se sa đacima iz Srbije, pokrenuo je osnivanje Srpske čitaonice, a Societe d'historie diplomatiljue izabralo ga je za člana. Proputovao je južnu Francusku i Španiju, boravio kratko u Londonu. U Srbiji su ga dočekali mnogi ugledni položaji. Mladom Aleksandru Obrenoviću bio je profesor istorije srpske crkve, a Srpskom učenom društvu nekoliko puta predsednik.

Na njegovo zauzimanje i pod njegovim predsedništvom to Društvo se 1892. spojilo sa Srpskom kraljevskom akademijom. Upravljao je Žičkom eparhijom u vreme kada se davao petstogodišnji pomen kosovskim junacima. Tada je u Žiči miropomazan kralj Srbije Aleksandar Prvi Obrenović. Mitropolit Mihailo je arhimandrita Dučića postavio za člana Velikog duhovnog suda, čiji je potpredsednik bio dok se zakonom nije ukinulo to zvanje, ali je Dučić tu dužnost odbio zbog lošeg zdravlja. Primljen je u Srpsku kraljevsku akademiju, a 1899. doživeo jubilej koji se malo kome dogodi: pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada. Naredne godine arhimandrit Nićifor Dučić preminuo je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju sa svim vojnim, crkvenim i akademskim počastima.

Testament kojim je svu svoju imovinu ostavio Srpskoj kraljevskoj akademiji s uputstvo za osnivanje fonda pod njegovim imenom počeo je rečima: "Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam." Dalje stoji: "Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće. Akademija će odrediti i temate za nagradu, koji ne smeju nikada biti političke sadržine... S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu."

Imovina Nićifora Dučića se sastojala od novca, književnih radova, biblioteke koju je zaveštao beogradskoj Bogosloviji. Narodnom Muzeju u Beogradu ostavio je sva arhimandritska odličja i brojne, skupocene medalje iz ratova, lično naoružanje i "jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove".

RAT POJEO FONDOVE
Manastiru Duži i Hercegovini Nićifor Dučić je zaveštao 500 dinara u zlatu, a po 100 dinara u zlatu mnogim drugim crkvama i manastirima u Srbiji i Crnoj Gori, svešteničkim, i udruženjima za nezbrinutu decu, srpskim pevačkim društvima. Kako se vidi, ostavio je mnogo legata, a najvredniji Srpskoj kraljevskoj akademiji. Njegova Zadužbina je počela da radi 1901. sa imovinom od oko 21.500 dinara u zlatu. Učetvorostručila se tri decenije kasnije od bankarskih interesa, i sve vreme objavljivala brojna naučna i druga dela. Sa svojim zadužbinama i fondovima Srpska akademija nauka dočekala je Drugi svetski rat kao veoma bogata ustanova. Međutim, naredbom feldkomandature 1942. zabranjeno joj je svako javno poslovanje, a fondovi su tokom rata obezvređeni. U završnom računu Srpske akademije nauka za 1950. godinu pojavio se objedinjeni Fond za nagrađivanje dela u kome je nestalo i ime dobrotvora Nićifora Dučića.