Najveći srpski dobrotvori (8): Prosveta jača od mača
Najmlađi srpski zadužbinar je Nikola Čupić, unuk ustanika Stojana Čupića, u narodu poznatog Zmaja od Noćaja. Kad je umro u dalekoj Africi, imao je svega 34 godine.
Ostavljajući svoje imanje srpskom narodu s izričitom željom da se ono koristi za izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca, on je u poslednjem pismu, prijatelju đeneralu Protiću, poručio: "Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema. Da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo... Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za šta se uvek spremah. Ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo."
LEČENJE U ORANU
Rodom od Kurtovića u Šapcu, Nikola je tokom školovanja uzeo majčino devojačko prezime, a ona je bila kći čuvenog Stojana Čupića. Još kao petnaestogodišnjak je smatrao da može da bude dostojan potomak svog dede samo ako odmah put vojnika, pa se 1851. upisao u Artiljerijsku školu. Isticao se u matematici i nacrtnoj geometriji. Kasnije je u službi kneza Mihaila bio proizveden u kapetana prve klase.
Kurtovići su bili kolenovići, pa je Nikola ženidbom lako ušao u vladarsku porodicu Obrenović, ali mu brak sa Herminom, ćerkom gospodara Jovana, nije doneo sreću. Pošto dece nisu imali, crkva je dozvolila razvod.
Okrenut potpuno vojnom pozivu, sam je za srpsku vojsku kupovao kad god bi našao štogod vrednog od opreme, govoreći "da će to trebati kad se pređe u Bosnu". Bio je i pronalazač.
Konstruisao je jedan mali pešadijski top i vojna kola. Sa dedom je delio istu glavnu crtu, mrzeo je okupatore. Pod uticajem narodnih priča i pesama o srpskim junaštvima, stalno je maštao o odlasku u Bosnu i o osveti. Ali, još dok je bio u braku, oboleo je od tuberkuloze. Lekari su tada verovali da samo suv i izuzetno topao vazduh može da izleči grudobolne, pa se Nikola preselio u Alžir. Nastanio se u Oranu.
Ta usijana i prašnjava sredozemna luka samo je pogoršala njegovo stanje. Kao zdrav čovek, bio je široke ruke prema siromašnima, ali, kad je oboleo, postao je štedljiv, pravdajući se rečima: "Bolje je prištedeti za korist svoje otadžbine, mada se to često ogovara." Osećajući da mu se bliži kraj, nekoliko nedelja pred smrt je sastavio testament u kome jasno stoji: "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga." Nikola Čupić je umro krajem januara 1870. godine. Otadžbini je ostavio zadužbinu sa svojim imenom koja je zaista ispunila volju njenog osnivača. Doprinela je razvoju i opstanku srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi.
Čim je stigla vest o testamentu, Dimitrije Matić, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije, odredio je oktobra 1871. komisiju da utvrdi stanje Čupićeve zaostavštine i postupi prema odredbama njegove poslednje volje. Dvanaestočlana komisija je kasnije prerasla u Odbor zadužbine Nikole Čupića.
U njega su ušli velikani srpske prosvete i kulture, u taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković. Čupićeva zaostavština sastojala se od nekretnina, ali i od novca, od njega su se najpre namirili poverioci. Da ostatak novca ne bi ležao besplodan, Odbor je rešio da ga izda pod interes. Jedino je izgubljen spor sa zakupcem jedne šabačke mehane, koja je bila Čupićevo vlasništvo. Konačno je 1875. godine utvrđeno da Fond zadužbine Čupićeve ima kapital od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na rukovanje.
Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine. Tako je Zadužbina Nikole Čupića započela svoj dugotrajni i plodni rad. Za 65 godina rada Zadužbine Nikole Čupića predsedničku dužnost su obavljali: publicista Milan Đ. Milićević, istoričari Stojan Novaković i Ljubomir Kovačević (dve godine), filozof i prirodnjak Dobrosav Ružić i etnolog Tihomir P. Đorđević.
Osvećeni ZmajStojan Čupić bio je dobro poznat u Mačvi kao bogati trgovac stokom, a slavu je stekao u Prvom srpskom ustanku u mnogim bojevima, a naročito u Bajinoj Bašti. Tu je izašao na megdan čuvenom begu Zumbuloviću. Narod ga je prozvao Zmajem od Noćaja, što je ime njegovog rodnog mesta, a opevao ga je guslar Filip Višnjić. Međutim, po izbijanju Drugog srpskog ustanka, isti narod ga je na prevaru izdao Turcima. Dok su Stojana Turci vezanog odvodili, mačvanski kmetovi su zaigrali kolo, a vodio je glavni izdajnik Jovan Lazić iz Petlovca. On je čuvenog junaka predao Turcima uz reči: "Eto hajduka koji zameće krajinu, više krajine neće biti." Stojana je osvetio hajduk Dimitrije Nogić, našavši izdajnike, a jataganom je, komad po komad, isekao Lazića.
Šah kao ratNikola Čupić je bio lep, crnomanjast, stasit mladić. Obrazovanje ga je dovelo i do zanimanja za spiritualizam i materijalizam, o čemu je uvek bio spreman da razgovara. Velike razonode su mu bile jahanje i šah, o kome je govorio: "Ne pomaže ovde samo micati figure. Tu treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini. U svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan deo vojske, koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine." |
Najduže u radu Odbora zadužbine proveo je ekonomista, istoričar i diplomata Čedomilj Mijatović i to od njegovog osnivanja do svoje smrti, punih 58 godina. Rad u Odboru bio je dobrovoljan. Početkom 1877. odlučeno je da se objavljuje i poseban časopis o radu fonda "Godišnjica Čupićeve zadužbine", koji će, zapravo, biti i vrsta literarnog časopisa. Ponuđene članke su ocenjivali članovi Odbora, a objavljeni su se skromno nagrađivali. Prva knjiga Godišnjice prodavala se u knjižarama Beograda, Novog Sada i Pančeva đacima s velikim popustom. Tiraž prvog izdanja bio je 600 primeraka. Odbor je potom odlučio da se svakog 31. januara, na dan smrti Nikole Čupića, održi svečana javna sednica i parastos osnivaču Zadužbine. Na ovaj način se odavala počast dobrotvoru sve do 1941. godine. Odbor je takođe putem jugoslovenske diplomatije pokušavao da dođe i do posmrtnih ostataka Čupićevih, ali su oni netragom nestali pošto je gradsko groblje u Oranu razoren u velikom zemljotresu 1890. godine.
NAJBOLJI ALMANAH
Književna dela koja je prvih godina svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotska i poučna, ili iz oblasti popularne nauke. Kasnije se najviše posvećivala pažnja književnosti i naučnim radovima, dok je Godišnjica postala najbolji književni almanah koji su tražile i strane biblioteke iz Petrograda, Njujorka, Praga, ali i iz Zagreba, Splita, Skoplja. Recenzenti dela koje je objavljivala Zadužbina Nikole Čupića bili su najugledniji stručnjaci tog vremena, među kojima i: Laza K. Lazarević, Milutin Garašanin, dr Vladan Đorđević, Milan Kujundžić Aberdar, dr Laza Dokić i mnogi drugi. Za arhive i magacine koristio se prostor Srpske kraljevske akademije, Srpske književne zadruge i Univerzitetske biblioteke. Za sve vreme rada objavljene su 33 knjige posebnih izdanja i 50 Godišnjaka.
