Najveći srpski dobrotvori (7): Neumorni ratnik sa štulom
Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, i za sobom ostavlja testament u kojem nalaže: "Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti, jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije. Zato za slučaj moje smrti pravim ovim testamentom raspored sa mojim imanjem...
Na prosvetne celji, dajući pravo našem Učenom društvu i Savetu velikoškolskom da zajednički rešavaju i prihod mog imanja upotrebe samo na ono što je za otadžbinu najkorisnije i najpreče i da moje imanje ne smeju prodati. Pri rešavanju na šta se prihod ima utrošiti ostavljam da vazda predsedava u tom društvu moj drug Stojan Bošković s tim da on može u mesto sebe i drugog naznačiti." Imanje koje je ostavio otadžbini sadržavalo je "jedno veliko mesto kod bivše Batal-džamije" (kod današnje Skupštine Srbije), sa zasađenom baštom, dve nove kuće i dve stare, i tri dućana, kao i njivu veličine "dan oranja" na Vračaru. U gotovini je ostavio 250 dukata cesarskih. Imanje je najpre do kraja života trebalo da uživa supruga Aleksandra, koja je i ovlašćena da se sprovede poslednja volja njenog supruga.
PORODIČNA TRAGEDIJA
O najranijim godinama Đoke Vlajkovića malo se zna. Život mu je počeo 1831. negde u današnjoj Vojvodini. Rano je ostao bez oca Todora, rodom Prizrenca, a u vreme kada je završio osnovnu školu u Beogradu, umrla mu je i majka. Iako je imao svega 14 godina odlučio je da stupi u vojsku. Načelnik srpske armije je pred sobom video golobrado momče, ali ga nije odbio, jer je u njemu prepoznao izuzetnog i rano sazrelog mladog čoveka. Dečak je upućen iste 1845. godine u vojnu školu u Rusiju. Odatle se obreo kod Austrijanaca, gde je uskoro unapređen u potporučnika. Za vreme mađarske bune 1848. prišao je dobrovoljcima Stevana Petrovića Knićanina. Istakao se u odbrani Srbobrana od Mađara, i za te zasluge je dobio prvo od mnogih odlikovanja, Medalju za hrabrost.
Vlajković se vratio u Srbiju, ali mirnodopska služba nije odgovarala njegovoj nemirnoj prirodi. Već 1851. prijavio se u rusku vojsku, u glavni štab u Bukureštu. Odatle je poslat u Rusiju da izučava vojne veštine. Ovo znanje mu je ubrzo dobro došlo u Krimskom ratu, koji je Đoki Vlajkoviću omogućio blistavu vojnu karijeru. Već posle prve bitke dobio je oficirski čin. Ali, činove su, kako to uglavnom biva sa posvećenim ratnicima, pratile ne samo počasti nego i teška ranjavanja.
U bici kod Sevastopolja mladi srpski kapetan je izgubio nogu. Imao je svega 24 godine. Posle lečenja u Odesi vraćen je u jedinicu u Sevastopolj iako se kretao sa štulom. Pošto je rat završen, Vlajković se ponovo obreo u otadžbini, ovoga puta kao penzioner ruske carske vojske. Ali, turkofili oko kneza Miloša su zazirali od njega i držali ga podalje od vojske, pa je dane provodio baveći se svojom baštom.
Tek 1860. ga je knez Mihailo 1860. pozvao za tobdžijskog kapetana. Dve godine kasnije, čarka na Čukur-česmi koja se izrodila u tursko bombardovanje Beograda omogućili su Đoki Vlajkoviću da iskaže svu hrabrost i vojnu veštinu, naročito u organizaciji dobrovoljaca. Pošto su Turci napustili srpske gradove, Vlajković je postavljen za upravnika vojne bolnice.
Juriš na džamijuJunaštvo pravoslavaca u otporu beogradskim erlijama posle incidenta na Čukur-česmi ostavilo je naročiti utisak i na strance koji su se tada zatekli u Beogradu. O tome je pisao znameniti austrijski putopisac Feliks Kanic. Opisujući svedočanstvo jednog nemačkog sveštenika o završetku uličnih sukoba, on navodi da se pred zoru jedan hrabri Crnogorac kroz tavanicu džamije sručio na utvrđene Turke, "a jedan oficir, koji je u Krimskom ratu ostao bez noge, istovremeno započeo juriš na džamiju i rasterao Turke".
Izgubljena sabljaPostavši zapovednik najvažnije beogradske postaje, Đoka Vlajković je u junu 1862. primio delagaciju iz Pančeva koja mu je svečano predala skupocenu pozlaćenu sablju sa natpisom: "Hrabrom Đoki Vlajkoviću u priznavanje i spomen na njegovo junaštvo u Beogradu 3. i 5. junija 1862. godine, od Srbalja Pančevaca." Ta sablja je, kao i njegove dragocene beleške, uništena u toku Prvog svetskog rata. |
Iako je nastupio mir, on je nastavio da okuplja istomišljenike koji su hteli borbu za konačno oslobođenje. Postao je jedan od najagilnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Odlazio je u Crnu Goru da uspostavi veze sa knezom Nikolom, vatreno propagirao "osvetu Kosova". Zbog toga je došao u sukob sa Namesništvom i 1869. otišao iz državne službe, ali nije mirovao.
Ponovo se penzionisao, ali i dalje nije mogao da miruje. Čim je u Hercegovini planula Nevesinjska puška, pretvorio je svoju kuću u Beogradu u pravi štab, uvek pun dobrovoljaca, oružja, odeće. U svim srpskim krajevima za Srbe koji su odlazili da se bore protiv Turaka, naročito one preko Save i Dunava, govorilo se da "idu Đoki Vlajkoviću". Kada je u Srbiji 1876. izbio rat sa Turcima, dobio je čin majora i borio se u diviziji generala Rajka Alimpića, vodeći Podrinjce i Šapčane u teškim borbama preko Drine sve do Bijeljine.
Čuveni muzičari Cicvarići su mu tada posvetili pesmu koja se sačuvala do danas: "Kapetan Đoka putuje, on ide u Tursku". U Drugom srpsko-turskom ratu je postao pukovnik dobrovoljačkih odreda koje je organizovao. Uvek u prvim redovima, hrabreći "decu svoju", učestvovao je u borbama za jug Srbije. U njegovoj karakteristici čita se: "Vrlo sposoban komandant koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene. Takođe je bio i vrlo rečit, a na službi revnosan i tačan." Ni u jednom trenutku ni njemu, ni saborcima nije smetalo to što je sve ove podvige izveo kao težak invalid. Ali, po okončanju rata ponovo je 1879. penzionisan "zbog telesne nesposobnosti".
Đoka Vlajković je, prema svedočenju savremenika, ostao i jedan od najvećih prosvetnih dobrotvora. Bio je umeren, mudar i dobar domaćin. Od srpske i ruske penzije stekao je lep imetak. Međutim, posle njegove smrti porodicu Vlajković su počele da stižu nove nevolje. Najpre je od tuberkuloze umro 1884. sin Bogoljub, a supruga i kći Marija su dugo morale da otplaćuju dug Upravi fondova, koji je načinjen na osnovu jedne obligacije. Usled nestručne otplate duga iznos koji se od 1900. godine tražio od naslednica narastao je na 4.600 dukata.
Tako je Aleksandra Vlajković i pored dve penzije i prava udovičkog uživanja imovine, koji, prema testamentu svog muža nije smela da proda, umrla 1910. bez igde ičega. Sahranjena je o državnom trošku, a ostavši bez muža i prihoda sama sa bolesnom ćerkom, naredne godine je umrla i Marija Marfi, rođena Vlajković. Tu se završila priča o porodici velikog dobrotvora, ali ne i o njegovom zaveštanju.
OSTALA JEDNA ZGRADA
Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet su decenijama pokušavali da od Ministarstva prosvete preuzmu kontrolu nad imovinom koja im je zaveštana, ali ga Zadužbinski savet Ministarstva nije ispuštao iz svojih ruku, nego je ovim ustanovama davao godišnju apanažu. Kako se ona koristila, pokazuje jedan zapisnik sa sastanka predsednika Akademije nauka Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925, gde stoji da se odobreni godišnji iznos od 53.000 dinara raspodeljuje na pomoć za naučno ispitivanje, kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku i na Studentski dom.
Krajem 1939. godine glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je oko 6,5 miliona dinara. Od nje se do danas sačuvala samo zgrada u ulici u strogom centru Beograda, koja je ponela ime velikog dobrotvora. Još tridesetih godina 20. veka Ministarstvo prosvete odlučilo je da proda zadužbinsko imanje na Vračaru i zameni placeve u Vlajkovićevoj ulici sa Agrarnom bankom, što je omogućilo da se na broju 5 sazida reprezentativna zgrada. Na tu novu zgradu postavljena je bista dobrotvora. Ovo umetničko delo i danas krasi oronulu fasadu Zadužbine Đoke Vlajkovića.
