Najveći srpski dobrotvori (5): Darivao šakom i kapom

Najlepše i najveće zdanje u starom Beogradu ostavio je srpski veletrgovac Miša Anastasijević. Poklonio ga je 1863. godine srpskom narodu "za prosvetne potrebe", kako je naveo u zaveštajnom pismu upućenom tadašnjem ministru prosvete. Bio je to darodavac koji je svoj burni život najmanje provodio u srpskoj prestonici, ali je ostao jedan od njenih najizdašnijih dobrotvora.

Gradio dvor za zeta: U Kapetan Mišinom zdanju danas je Rektorat Beogradskog univerziteta

 

Rodom iz nekadašnjeg ostrvskog gradića Poreča na Dunavu, Miša Anastasijević je već do treće godine života ostao siroče, prvo bez majke Ruže, a kada je buknuo Prvi srpski ustanak, izgubio je i oca Anastasa, sitnog trgovca i zemljoradnika. Od njegovog imena je kasnije izveo prezime. Na sreću, otac se pre smrti bio preženio Miljom, i ona se o Miši starala kao da mu je prava majka.

UNOSNI BRAKOVI

Miša Anastesijević

Detinjstvo mu je prošlo između Poreča i izbeglištva preko Dunava, u tadašnjoj Austriji. U rodnom gradu je, zahvaljujući pomajci Milji, bio jedan od malo dečaka koji su u to doba pohađali školu. Radio je već kao trgovački pomoćnik kada je knez Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka 1817. došao u Poreč i za načelnika postavio Joksu Milosavljevića.

Čuvši za sposobnog momka, Joksa ga je uzeo za đumrugdžiju, carinika. Ovo zanimanje je i u to doba oličavalo veliku vlast i omogućavalo da se upoznaju najbogatiji trgovci. Tako je i Miša, napuštajući carinu 1822, imao već oko 300 groša ušteđevine. Trgovina je bila pravi posao za njega. Odmah je pokazao neiscrpnu marljivost, sposobnost organizacije i odličan nos za unosne poslove. Već prve godine kapital mu je premašio 6.000 groša, pa se sa 20 godina života svrstavao u veoma imućne ljude. Tada je rešio da se ženi. Odlučio se za Hristinu, sestru Sime Uroševića, sekretara kneza Miloša. Uz pomoć šuraka počeo je da sarađuje sa knezom u trgovini stokom i rogovima, jelenskim i volujskim, bez kojih se u Evropi nije mogla zamisliti proizvodnja dugmadi i češljeva.

Prvo bogatstvo je zaradio na odluci Austrije da zabrani svojim trgovcima da prelaze na tle Srbije. Knez Miloš je odgovorio zabranom srpskim trgovcima da prelaze u Austriju, a dozvolio austrijskim da dolaze u njegovu kneževinu i da kupuju stoku, ali samo oko skela. Miša Anastasijević je tu bio glavni posrednik: od seljaka po unutrašnjosti Srbije jeftino je kupovao stoku i prodavao je skupo na skelama. Tako je zaradio 40.000 groša i postao jedan od najbogatijih ljudi Srbije.

U mladim godinama Miša je radio kao saraor, onaj koji ručno, na leđima tegli lađe uz vodu. Već 1827. postao je dumendžibaša, starešina dunavskih kormilara, pa je upoznao sve tajne prometa na reci. Tih godina je, zbog regulacije Dunava, potopljen Poreč, a naredbom kneza Miloša na obali reke osnovan je novi grad Milanovac.

Duvanski gospodar: Konak Anastesijevića u Milanovcu

 

Nakon oglašavanja hatišerifa 1833. godine, Srbija je dobila na upravu Đerdap i Krajinu, čime je porastao promet robom. Pošto se stanovništvo množilo, pojavile su se i nove potrebe, naročito za solju. Miloš je obišao nove nahije i Miši Anastasijeviću dodelio zvanje Dunavskog kapetana. To je bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim privilegijama. Za veštog preduzetnika, kao što je Anastasijević bio, to je značilo brzo sticanje monopola u prometu solju iz Vlaške i Moldavije. Sve do abdikacije kneza Miloša 1839. i dolaska ustavobranitelja, pametni i oprezni Miša Anastasijević se nije razmetao svojim bogatstvom i poslovnim uspesima.

Kada je, kao vodeći trgovac soli kasnije zakupio i monopol na uvoz soli iz Austrije, postao je suvereni vladar čitave trgovine solju na jugoistoku Evrope. Stvorio je prvu srpsku multinacionalnu kompaniju koja je zapošljavala 10.000 ljudi, imala 23 ispostave na Savi i Dunavu i preko 70 brodova. Imao je i devet spahiluka u Vlaškoj. Glavna kancelarija mu je bila u Bukureštu a uprava u Beogradu. Koliko su vredela kapetan Mišina imanja u Rumuniji i koliko su prihoda donosili njegovi poslovi nemoguće je proceniti, ali se zna da je on davao zajmove mnogima, pa i državnoj kasi Moldavije.

Od 1842. uspostavio je prijateljstvo, bar u prvo vreme, i sa novim vladarom Aleksandrom Karađorđevićem. Priređivao balove i večere u čast kneginje Perside za preko stotinu zvanica, zakupljivao parobrod za izlete dvorske kamarile po Dunavu. Ali, Miša Anastasijević nije bio galantan samo prema dvoru. Postao je veliki dobrotvor koji je novac delio kapom i šakom. Spasavao je trgovce od propasti, svom prijatelju Iliji Garašaninu oprostio je ogroman dug, a najviše je ulagao u prosvetu.

Na svom glavnom spahiluku Kležani u Vlaškoj osnovao je škole za mušku i za žensku decu koje je besplatno pohađalo 162 đaka iz rumunskih, srpskih i bugarskih porodica. Pomagao je mnogim piscima da objavljuju knjige, osim jednom, velikom reformatoru Vuku Karadžiću. Njemu je novac samo pozajmljivao. Postao je doživotni predsednik i finansijer prvog Beogradskog čitališta. Prilagao je i za Narodno pozorište, za crkve, škole i siromašne kao što niko nikada pre njega nije činio. Ostalo je zapamćeno: kad god bi boravio u Milanovcu, o svom trošku je poručivao kod terzija da se svim devojkama, nevestama i starim ženama načini odeća. Bilo je godina kada je udavao i po deset sirotih Srpkinja, darujući ih spremom i mirazom od po stotinu dukata.

Udajom svih pet kćeri za uticajne ljude u Srbiji, kapetan Miša otvorio je sebi ulaz u politiku. Želeo je kneza Aleksandra da zameni svojim zetom Đorđem Karađorđevićem, unukom Karađorđevim i suprugom svoje najmlađe kćeri Sare. Oko 1858. počeo je gradnju velelepne palate na Velikoj pijaci, danas Studentskom trgu. Posao je poverio čuvenom arhitekti Janu Nevoli. Pričalo se da kapetan Miša podiže dvor za novog vladara. Međutim, u političkim trgovinama vešti preduzetnik nije bio dovoljno umešan. Kada je izabran za predsednika Svetoandrejske skupštine koja je vratila Obrenoviće na vlast, ishod tog zasedanja nije mu bio po volji, pa je razočaran, podneo ostavku. Zauvek se preselio iz Srbije u Bukurešt. Doduše, nekoliko puta putovao je u Beograd, ali samo privatno.

OSTAVLJEN U TUĐINI
Kapetan Miša Anastasijević umro je u Bukureštu 1885. godine, a sahranjen je u crkvi koju je podigao na svom imanju Kležani. U palatu koju je zaveštao Beogradu uselile su se Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete. Još početkom 1909. osnovan je odbor za prenošenje njegovih zemnih ostataka u prestonicu grad Srbije, ali veliki narodni dobrotvor i danas počiva u kležanskoj crkvi, dosta oštećenoj još od zemljotresa koji je 1977. godine pogodio Rumuniju.