Najveći srpski dobrotvori (4): Dvor u trgovačkoj palati
Uoči Prvog srpskog ustanka, na početku 19. veka u Kolarima, selu nadomak Beograda rođen je jedan od najpoznatijih srpskih preduzetnika i dobrotvora Ilija Milosavljević. Njegov otac Milosav, po zanimanju abadžija, zanatlija za gruba sukna, pošao je 1804. godine sa Karađorđem u ustanak protiv Turaka, ostavljajući ženi Jovanki da brine o četvoro male dece. Slom ustanka odveo je porodicu preko Dunava, u ugarsku Crepaju.
Ilija još nije bio punoletan kada se 1814. obreo u Beogradu tragajući za bilo kakvim poslom. U džepu je imao svega 30 para. Stigao je do rođaka u Pančevu, a ovaj ga je prosledio u Vršac, da izučava trgovački zanat. Tri godine kasnije, vratio se Ilija u Beograd i zaposlio kod Milutina Radovanovića, vodećeg trgovca u čaršiji. Tu se zagledao u gazdinu kćer Sinđeliju.
KRIV BEZ KRIVICE
Mladi par se posle venčanja nastanio na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj prvi dućan. U sećanje na rodno selo, prezimenu Milosavljević je u to doba dodao Kolarac, i ono mu je donelo sreću: celu deceniju nizao je trgovačke uspehe. U jednom trenutku, u sukobu i strahu od kneza Miloša Obrenovića morao je da se preseli u Pančevo. Tamo je počeo da trguje svinjama i hranom, što mu je donelo prvo veliko bogatstvo. Sa ortacima, Đorđem Jovanovićem i potonjim čuvenim industrijalcem Đorđem Vajfertom, proširio je poslove do Pešte i Beča. Oko polovine 19. veka stekao je austrijsko državljanstvo i postao savetnik pančevačkog Magistrata.
Delimična voljaFond Zadužbine Ilije M. Kolarca uništen je posle Drugog svetskog rata. Tek u poslednjoj deceniji prošlog veka ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je položaj zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet danas ugošćuje akademske građane glavnog grada. Tako se bar delimično poštuje volja darodavca koji je izričito zahtevao sledeće: "Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!" |
Ali, u porodičnom životu nije mogao da uživa do kraja. Njegova voljena Sinđelija se teško razbolela i 1855. umrla u peštanskoj bolnici. Sa njenim sandukom Kolarac je stigao u Beograd, i sahranio ju je na groblju koje se nalazilo kod današnje crkve Svetog Marka. Ostao je sam. Dece nisu imali, a on je već ušao u šestu deceniju života. Posao mu je bio jedina uteha, pa je proširio trgovinu na so i šalitru, uspešno kao i sve što je do tada radio. Posle čarki Srba i Turaka na Čukur česmi i turskom bombardovanju grada, predosetio je Kolarac da će okupatorskoj vlasti uskoro doći kraj. Kada se to zaista dogodilo, a država konfiskovala napuštena turska imanja, otkupio je placeve oko Varoš i Stambol kapije i na nasutom šancu koji je nekada opasivao beogradsku tvrđavu podigao kuću i dućane.
Uskoro je osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu. Početni iznos od 250 dukata predat je beogradskom mitropolitu Petru. Nekoliko godina kasnije, na poziv vođe prečanskih Srba Svetozara Miletića, Ilija Kolarac je priložio 400 dukata Fondu za otvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske.
Već u poodmaklim godinama, poznati beogradski bogataš je odlučio da se povuče iz poslova i živi mirno, kao rentijer, ali je sudbina odlučila drugačije. Neočekivano je 1878, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan, osuđen je na pet godina robije u Požarevcu. Posle nekoliko meseci knez Milan Obrenović ga je pomilovao u čast proglašenja nezavisnosti, ali osamdesetogodišnji Kolarac nije dugo poživeo na slobodi. Umro je u jesen iste godine u svojoj kući kod Stambol kapije. Testamentom je ostavio dva fonda, jedan za podizanje srpskog univerziteta koji bi poneo njegovo ime, i drugi, takođe sa imenom Ilije M. Kolarca za nagrađivanje i pomaganje ćirilicom pisanih književnih dela Srba, ma odakle dolazili. Ali, odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu doneta je tek 1927, a gradnja je završena pet godina kasnije.
Najpoznatije zadužbine iz književnog fonda velikog srpskog trgovca i dobrotvora bile su Mala i Poučna biblioteka, koje su, između ostalog, objavljivala dela velikana srpske književnosti i nauke poput Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...
Nadmašio tutoraU današnjoj Zvečanskoj ulici i dalje stoji zgrada sa istom namenom koju je odredio darodavac, Beograđanin Nikola D. Kiki. Rođen 1841. godine, odrastao je pod zaštitom ujaka i imenjaka, uglednog poslovnog čoveka, ali je u trgovini daleko nadmašio svog tutora. Testamentom je Beograđanima ostavio legat iz kojeg je Beogradska trgovačka omladina podigla zadužbinu, Bolnicu Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i postradale trgovce. |
Jednu od najupečatljivijih građevina ostavio je Beogradu još jedan poznati dobrotvor, Sima Andrejević Igumanov. Ta, Igumanova palata iznikla je na mestu gde se Terazijski trg dodiruje sa ulicom koja danas nosi ime kralja Milana Obrenovića. Rođen u godini Prvog srpskog ustanka u Prizrenu, Andrejević se od malih nogu zanimao za trgovačke poslove. Od početka 19. veka Srbi iz Stare Srbije, kako se nekada nazivalo Kosovo i Metohija, čežnjivo su upirali pogled u Beograd, sanjajući o državi koju su stvarali ustanici.
Mladog Prizrenca je, međutim, trgovina najpre odvela u beli svet, od Carigrada do Odese i Kijeva, a u srpskoj prestonici je završio uspešna poslovna putešestvija. Da bi se odužio rodnom gradu podigao je Bogoslovsko-učiteljsku školu. Kako bi zadužbina mogla da opstane u Prizrenu koji se tada još nalazio u Osmanlijskoj carevini, bogati dobrotvor je i u Beogradu ustanovio zadužbinu, čijim su se prihodima izdržavali đaci i profesori škole na Kosovu. Sima Andrejević Igumanov umro je 1883. godine, a tek više od pola veka kasnije njegova fondacija je podigla palatu u centru Beograda. Njenim iznajmljivanjem konačno je osigurano finansiranje škole u Prizrenu. Fonda odavno nema, Prizrenska bogoslovija je posle 1999. godine izmeštena u Niš, odakle je tek nedavno vraćena i obnovljena. Beogradu, u njegovom samom srcu, ostao je biser arhitekture tridesetih godina prošlog veka.
ŠLJIVE ZA AMERIKU
Još jedan beogradski veletrgovac je svom narodu ostavio nekoliko palata. Aleksa Krsmanović i njegov brat Dimitrije, poreklom iz Tuzle, razvili su u srpskoj prestonici posao sa šljivama i kožom. Kože su izvozili u Nemačku, a šljive čak u Ameriku. Kasnije je Aleksa proširio posao žitom i solju. Neko vreme je proveo u Pančevu, gde je preduzeće "Krsmanović" držalo magacine za žito. Tu je upoznao Milku Petrović iz Zrenjanina, tada Velikog Bečkereka, i njome se oženio, ali decu nisu imali. Aleksa Krsmanović bio je veliki akcionar Beogradske trgovačke banke, jedno vreme i njen predsednik.
Preduzeće je za 60 godina poslovanja donelo vlasniku veliko bogatstvo vlasniku. Živeo je u svojoj otmenoj palati neobaroknog stila na Terazijama, podignutoj 1885. godine. U njoj se nalazio privremeni dvor Kraljevine Srbije. Prvog decembra 1918. godine, u velikom salonu palate, proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo zdanje vlasnik je poklonio srpskom narodu, ali to nije njegova jedina zadužbina. Aleksa Krsmanović je često učestvovao u humanitarnim i dobrotvornim priredbama. Testamentom je i drugu imovinu ostavio državi, a Beogradu nekoliko raskošnih zdanja. Među njima je hotel Srpska kruna iz 1869. godine, u to vreme uzor najsavremenije arhitekture. Danas se u toj zgradi nalazi Gradska biblioteka. Tu su i vredni placevi i zgrade u ulici koja nosi ime braće Krsmanović.
