Najveći srpski dobrotvori (3): Dostojan sin slavnog oca
Knez Mihailo Obrenović je bio "otmen čovek, tip kavaljera i dendija", kako su ga opisivali savremenici. Dok je boravio u Rogaškoj Slatini upoznao je šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg marvenog lekara, Mariju Berghauz. Iz ljubavne veze koja se ubrzo razvila Marija je 1849. godine rodila dečaka i krstila ga u katoličkoj veri. Dečak je dobio ime Viljem. Igrom sudbine, bio je jedino dete velikog srpskog kneza.
TAJANSTVENO ŠVAPČE
Mihailo je devojci kupio kuću u Beču i dao miraz koji joj je omogućio da se četiri godine kasnije uda za izvesnog doktora Šustera. Za dete je plaćao izdržavanje preko svog bankara Tirkea. Međutim, Marijin muž je u pastorku video samo "zlatnu koku", pa je preko supruge stalno od kneza Mihaila tražio sve više i više novaca.
Zbog Šusterovih dugova je čak i kuća, koju je srpski knez kupio, otišla na doboš. Ponovo ju je kupio bankar Tirke, ali ovoga puta na dečakovo ime. Nezadovoljan kako se u porodici ponašaju prema njegovoj krvi i mesu, a naročito Viljemovim vaspitanjem, knez je sina 1857. preselio u Beograd. Smestio ga je u kuću Ante Radivojevića, upravnika svojih imanja. Tajanstveno dete koje govori samo nemački jezik izazvalo je veliku radoznalost Beograđana. Isprva su mislili da je Viljem vanbračni sin upravnika Radivojevića, čija se žena Sofija trudila da mališanu zameni majku, a njegov sin Živko mu je bio kao brat. Uskoro je primećeno da je Viljem u izuzetnim odnosima sa knezom, ali se dugo i dalje verovalo da je on ipak samo knežev štićenik.
Dečak je upisan u osnovnu školu kod Saborne crkve i tu je naučio srpski jezik. Kada je prešao u gimnaziju, dobio je ličnog sobara, Teodora Petkovića, koji je uz njega ostao do kraja Velimirovog života. Petković je zapravo bio knežev poverenik u vezama sa sinom, što se tumačilo namerom da je Mihailo tada hteo da svog sina ozakoni, možda ga i imenuje za naslednika, kako se tada već govorkalo po Beogradu.
Viljem je bio izuzetno milo i nesebično dete. Drugovi su ga zvali Velja i prihvatili su ga otvorena srca. Kada je prešao na školovanje u kuću poznatog profesora Milutina Stojanovića, razvio je ljubav prema književnosti, pozorištu i drugim umetnostima. Da dečak ne bi bio usamljen, dovedena mu je grupa đaka iz uglednih kuća, a profesor Stanojević je za letnje raspuste vodio decu u obilazak Italije, Švajcarske ili Francuske.
Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju ali i dobrog jahača i mačevaoca. Sve više je ličio na oca, i to ne samo stasom, nego i po naravi. Kada je napunio sedamnaest godina, ispunio je očev zahtev i prešao u pravoslavnu veru, dobivši na krštenju ime Velimir. Za prezime je uzeo Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo.
Knez Mihailo se potrudio da njegovom sinu ništa ne nedostaje, ali ga je veoma retko viđao. Mnogo češće i srdačnije ga je primala kneginja Julija. Velimir je 1867. poslat na školovanje u Švajcarsku. Tamo, u Ženevi, poslednji put se video sa ocem. Naredne godine knez Mihailo je ubijen u atentatu u Topčideru. Kako nije ostavio testament, samo zahvaljujući mitropolitu Mihailu vanbračni sin nije isključen iz nasledstva. Velimiru je dato imanje Negoja u Rumuniji i obveznice koje su mu omogućile bezbrižan život. Prema nalogu namesnika, u Minhenu je izučavao agronomske, pa kameralne nauke. Velimir je bio rado viđen u svim evropskim prestonicama, ali ne i u Srbiji.
Stigle su ga i druge nevolje. Pošto mu je kći ruskog poslanika oholo odbila ljubav, povukao se na imanje kraj Tegerinskog jezera. Svom drugu iz detinjstva Živku, sinu upravnika Radivojevića, dao je Negoju na upravu tako da od prihoda žive obojica. Međutim, Živko je bezočno opljačkao imanje. Da bi spasao Negoju, Velimir je morao da se odrekne ne samo imanja na Tegernskom jezeru već i da proda skupoceni prsten koji mu je otac podario kada su se poslednji put videli.
Od tada je Velimir živeo stalno u Minhenu sa svojim vernim sobarom Teodorom. Njegov dom je postao stecište srpskih studenata, koje je nastavio nesebično da pomaže čim je Negoja sa novim, pouzdanim upravnikom ponovo počela da donosi novac. Srbiju nikada više nije video. Obrenovići mu to nisu dozvolili i pored toga što Velimir nikada nije pokazao želju za prestolom.
Kralj Milan je čak proganjao studente koji su boravili u Velimirovom domu, a za ličnog sekretara je uzeo Živka Radivojevića. Sve ovo nije umanjilo Velimirovu privrženost zemlji koju je smatrao jedinom otadžbinom. Javio se u dobrovoljce kada su 1876. počeli srpsko-turski ratovi. Komanda ga je odbila, ali je on uporno slao pomoć srpskoj vojsci, a pošto je 1885. Srbija zaratila protiv Bugarske, poslao je vojnicima 700 ugojenih svinja sa Negoje. U mirno doba pomagao je poklonima i zlatom Narodno pozorište u Beogradu, koje je podigao njegov otac.
Iznenada, 1898. godine Velimir Teodorović je umro. Imao je tek pedeset godina. Sahranili su ga verni sobar Teodor i srpski studenti u Minhenu jer od njegove porodice niko nije došao na pogreb. Tek posle Prvog svetskog rata, telo Velimira Todorovića, jedinog sina prosvećenog kneza Mihaila Obrenovića preneto je na beogradsko Novo groblje.
Očinska ljubavKnez Mihailo je u onim malobrojnim susretima sina obično primao uveče, u bilijarskoj sali, u suterenu starog dvora. Dao bi mu poneki savet o učenju ili odevanju, zatim bi mu poklonio dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi poseta bila završena. Ova suzdržanost ni u kom slučaju nije značila nemarnost ili nedostatak očinskih osećanja, nego se knez plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. U to doba deca se ni u jednoj gradskoj porodici nisu previše mazila, a naročito ne dečaci.
Prsten umesto prezimenaVelimir se susreo sa Mihailom poslednji put 1867. u Ženevi, gde je knez navratio vraćajući se sa Svetske izložbe u Parizu. Tom prilikom sin je od oca dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Knez je tada konačno odustao od namere da Velimira zvanično prizna za sina jer se spremao za novi brak sa Katarinom Konstantinović te se nadao zakonitom nasledniku. |
NEMOĆNI OBRENOVIĆI
Kada je otvoren njegov testament, ispostavilo se da je svu svoju imovinu ostavio Srbiji. Tu je doslovno stajalo: "Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest, Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum".
Obrenovići su pokušali da ospore ovaj poduhvat, ali je Velimirova zadužbina opstala. Pomagala je razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva. Iz njenog fonda otvarale su se škole i zavodi, i obrazovali siromašni a nadareni mladi ljudi. Prvi upravnik Velimirijanuma bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić. Sve do propasti Kraljevine Jugoslavije zaveštanje vanbračnog sina slavnog kneza pomagalo je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavaštvu. Velimirijanuma više nema, ali su ostali zapisi koji potvrđuju da je Velimir Mihaila Teodorović bio sin dostojan svog slavnog oca.
