Kasetne bombe u 16 srpskih opština

NATO projektili rasuti su u 16 srpskih opština, a kada bi se sakupili na jedno mesto prekrili bi 1.600 hektara tla, pišu "Novosti".

Kako vreme odmiče, sve ih je teže otkriti

"Neprestano postavljamo table koje upozoravaju da je teren opasan, da nije očišćen od zaostalih bombi, a nesavesni ljudi ih kradu. Čak i posle tragedije na Kopaoniku zvao me je šef deminera i izvestio o novom incidentu. Njegovi ljudi su otišli na pauzu, a na opasni teren gde se nalaze kasetne bombe došli su berači borovnica. Nisu se osvrtali na znake upozorenja!"

Ovo je, za "Novosti“, ispričao Petar Mihajlović, direktor Centra za razminiranje, čiji ljudi imaju pune ruke posla. On se ne žali na opasnost svog zanata, u kojem se samo jednom greši, nego na neodgovornost pojedinih građana zbog kojih mnogi mogu da stradaju.

Preostale kasetne bombe koje je NATO tokom 1999. bacio na Srbiju, kada bi se sakupile na jednom mestu, pokrile bi 1.200 hektara tla. Razbacane su na 230 mikrolokacija u 16 opština širom Srbije. Zato ih je teško otkriti i još teže onesposobiti, pa predstavljaju veliku opasnost.

Kasetnih bombi još ima u Sjenici, Kuršumliji, Bujanovcu, Preševu, niškom Crvenom krstu i Medijani, Raški, Brusu, Čačku, Kraljevu, Vojki, Staroj Pazovi, Vladimircima, Kniću, Sopotu, Gadžinom Hanu i na Kopaoniku.

Ozbiljna upozorenja stižu i iz Uprave za civilnu zaštitu Sektora za vanredne situacije MUP Srbije. Iskusni pirotehničari ističu da su američke kasetne bombe BLU-97 najpodmuklije, jer su malih dimenzija, liče na žutu pivsku limenku, a aktivira ih i najmanji potres.

"Od njih stradaju i najbolji i najiskusniji pirotehničari, kakvi su bili naše kolege Slaviša Marković i Nebojša Milić," kaže Bratislav Rančić, načelnik Uprave za civilnu zaštitu. "Oni su od 1997. bili deo najboljeg vojnog tima obučenog za neutralisanje vazduhoplovnih ubojnih sredstava. Imali su ogromno iskustvo, ali BLU-97 su potpuno nepredvidive. Po pravilu, „žute ubice“ se ne pomeraju, već se uništavaju trotilskim punjenjem na licu mesta."

Kako vreme odmiče, sve je teže pronaći kasetne bombe koje tonu u tlo. Pokriva ih sve veći sloje lišća, trave i smeća. Još teži problem je to što je malo ljudi profesionalaca koji takve bombe mogu da otkriju i bezbedno unište.

U Centru za razminiranje kažu da Srbija nema dovoljno novca za uklanjanje zaostalih kasetnih bombi i drugih mina, već ovaj posao finansira međunarodna fondacije ITF, na osnovu projekata njegovog centra. "Kad se takav projekat prihvati, raspisuje se međunarodni tender za razminiranje, na kome učestvuju privatne firme," kaže Mihajlović.

"Od 2003. preko ITF je za ove namene investirano 17 miliona dolara. Najveći posao obavili su demineri ruske firme „Emerkom“, koja je sama u čišćenje Srbije investirala oko osam miliona dolara."

"Naš najveći problem su ljudi. Uprava ima samo šest pirotehničara, iako ih je sistematizacijom predviđeno 14," kaže načelnik Rančić. "Naši ljudi jesu vrhunski pirotehničari, ali se suočavaju sa ogromnim zahtevima. Trenutno odgovaraju na prosečno dva poziva dnevno za hitno uklanjanje postavljenih ili bačenih eksplozivnih sredstava, a istovremeno se bave uklanjanjem nemačkih avio-bombi kod Paraćina, kao i kasetnih bombi kod Merdara i na Kopaoniku."

Pronalaženje kasetnih bombi veličine pivske konzerve na planinskom terenu Kopaonika posebno je rizičan posao, čak i kad se poseduju osetljivi detektori metala. Pirotehničari objašnjavaju da je ovo tlo bogato gvozdenom rudom na koju detektori neprekidno reaguju i zuje, tako da postaju beskorisni. Zato se mora raditi klasičnom pipalicom, koja lako može da aktivira veoma osetljivi upaljač bombe.

"Čim detektor zazuji, pirotehničar mora da kopa dok ne nađe matal, makar to bio čep od flaše, jer se teren ne može verifikovati kao pregledan," kaže načelnik Rančić. "Problem je što je kopanje oko kasetnih bombi veoma rizično. Kad ona eksplodira, ni najdeblji ni najteži pancir ne pomaže. S druge strane, teško je i raditi pod pancirom od tridestak kilograma, jer gubite koncentraciju, što takođe može biti fatalno."

Penzionisani pukovnik Bela Kiš, stručnjak za pirotehniku i nekadašnji komandant jedinice RV i PVO, koja je deaktivirala bezbroj NATO projektila, s nevericom je primio vest o pogibiji svojih nekadašnjih učenika i saboraca.

"Američke „žute ubice“ su najpodmuklije bombe koje postoje," kaže Kiš. "Imaju dva upaljača. Prvi aktivira bombu prilikom udara u oklopno vozilo, čijem je uništavanju prvenstveno namenjena. Međutim, kad bomba padne na zemlju aktivira se drugi, mnogo opasniji upaljač koji liči na nekoliko kuglica naslonjenih jedna na drugu. One reaguju i na najslabije vibracije i izazivaju eksploziju, koja čeličnu košuljicu bombe rastura u trouglove ivica oštrih kao žilet koje ubijaju sve na pedesetak metara rastojanja."

Sagovornik „Novosti“ sa žaljenjem konstatuje da država godinama nije slušala savete domaćih stručnjaka o opasnosti od kasetnih bombi i potrebi da se one što pre pronađu i unište.

"Država je taj posao prepuštala stranim firmama, koje nisu imale ni znanja ni iskustva u tom poslu, a u stranu je gurnula domaće vojne stručnjake koji su tokom agresije i neposredno nakon nje uspešno demontirali i najkomplikovanije projektile," kaže Kiš. "Godinama sam upozoravao nadležne da teren izviđaju nestručni ljudi i da taj posao nije dobro urađen. Nažalost, moje reči su se potvrdile i u Nišu, gde je kasetna bomba pre izvesnog vremena pronađena na „očišćenom“ krovu jedne škole, a bojim se da nesreća na Kopaoniku neće biti poslednja tragedija."