Državo, daj seno ili kredite
Vezira Dacić, iz sela Bioci na Pešteru, kaže da za svojih 65 godina nije zapamtila ovakvu sušu. Pešterska visoravan sve više podseća na Saharu. Sve je izgorelo, trava, detelina, pšenica, kukuruz... Reke, izvori i bunari su presušili, pa se voda prenosi u buradima i kanisterima na traktorima ili zapregom.
U nedostatku vode, Pešterci ovih dana piju surutku, a i mleka imaju u izobilju. Ovaj kraj poznat je po velikom broju stogodišnjaka koji uglavnom ističu da dugovečnost duguju klimi i zdravoj ishrani.
- Ceo život, sa sinovima, snajama i unucima, bavim se stočarstvom. Imam 350 ovaca, 20 krava i druge krupne stoke. Bilo je još sušnih leta, ali ovako nije bilo. Stado propada, a mi ništa ne možemo da učinimo. Ne znam koliko ćemo još izdržati. Gladnoj i žednoj stoci preti pomor. Jagnjad nismo mogli da prodamo, jer nije bilo kupaca, otkup mleka je neorganizovan, cene su bagatelne, pune su nam kuće i bačije neprodatog sira, mesecima nemamo od čega dinar da otkinemo. Ako propadnemo, biće nevolje i za državu - priča Vezira.
Čekajući kišu
Meštani sela Bioci, priča Vezira, išle su u opštinu Sjenica i tražili pomoć, bar u vodi.
- Nisu hteli ni da ih čuju, imaju oni, pravdaju se, svojih problema, a Beograd je daleko, tamo se, kako gledam na televiziji, bije bitka za vlast, ko još, mari za naše nevolje - pita se ova vredna i razborita domaćica.
Vezirine komšije Kenan i Kemal Šabotić imaju zajedno 800 ovaca, Kenan 450, Kemal 350 i u još većoj su nevolji.
- Ovo nije obična suša, ovo je odavno elementarna nepogoda u kojoj je i država, kao zimus kada smo bili zatrpani snegom, trebalo da nam pritekne u pomoć. Da nam bar doteraju po neku cisternu vode ili iz robnih rezervi pošalju koju tonu stočne hrane, da nam stoka skapava od gladi i žeđi. Ništa od toga, kad uveče
Ne možemo ni do pijace
|
uključimo televizor, čujemo kako će poljoprivreda imati prioritet, kako će se udvostručiti agrarni budžet i kako je hrana naša izvozna šansa - ističe Kemal Šabotić.
Nije još kasno za pomoć, smatra Kemal:
- Neka nas oslobode poreza, neka nam daju povoljne kredite za nabavku stočne hrane, neka nam pošalju stočnog brašna i koncentrata na odloženo plaćanje, neka se država potrudi da izvezemo meso, pršutu, sudžuk, sjenički sir, sve je to zdrava hrana iz netaknute prirode koja može da se proda svuda u svetu. Nevolja je što mi nismo sposobni da bilo šta sami preduzmemo, a od države i opštine nema vajde...
Radoje Kuč iz Dolića, sela u kojem su ostali samo zemlja i kamen, ne krije da je očajan.
- Nisam nakosio ni plast sena, možda će stoka nekako preživeti do jeseni, pašće valjda kiša, biće malo trave za koze i ovce. Šta da radim sa kravama, kako bez trunke sena da čekam zimu. Suša je uzela danak u celoj Raškoj oblasti. I da imamo para, ne bismo imali gde da nabavimo stočnu hranu - žali se Kuč.
Zagađeni izvori
Isto stanje je i u Draževićima. Sadija Kamberović svakodnevno mora da pomuze pet krava i stotinu ovaca, pa od mleka pravi sjenički sir.
- Nema kosidbe, nema sena, niti stoka ima šta da pase, trava je potpuno izgorela. Ne sećam se da smo imali ovakvu godinu. Jedva smo preživeli sibirsku zimu, proleća skoro da nije ni bilo, odmah su počela nesnosne vrućine. Ima sela u kojima ljudi nemaju ni kapi vode. Stoka crkava do gladi i žeđi - kaže Sadija.
U Crvskom, pešterskom selu u mesnoj zajednici Bare na granici Srbije i Crne Gore, žeđ muči i stotinak žitelja koji su, kad ne stigne cisterna iz Sjenice, prinuđeni da piju neispravnu vodu sa zamućenih izvora. U selu je stotinak meštana, mahom staraca koji su prinuđeni da vodu kilometrima nose na leđima ili da je, na konjima,
Recept za izlazak iz krize
|
u buradima, dopremaju da bi napojili više od 1.500 ovaca. Tibor Jelić iz Crvska žali što opština Sjenica nikako da reši probleme sa vodovodom i oslobodi ih patnji.
- Mnogi su morali da se odsele u Kraljevo, Kragujevac, Smederevo, Čačak... I ja sam se selio u Kragujevac, ali nisam mogao da izdržim "u tuđini", vratio sam se u Crvsko, jer nigde nije lepše nego u rodnom selu. Ako preživimo ovo leto i sledeću zimu, živećemo ovde vekovima - kaže Jelić.
Među pešterskim stočarima ima i povratnika iz inostranstva koji su svoju ušteđevinu uložili u u stada ovaca nadajući se da će kao farmeri bože živeti nego kao gastarbajteri u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Jedan od njih je Rasim Naumović, koji je dve decenije radio u Nemačkoj.
- Imam 300 ovaca, nameravao sam da dokupim još povećavam stado sve do 1.000 grla, ali sada ću dobro razmisliti da li ću i i dalje ulagati u stočarstvo. Iz teške situacije nameravam da se izvučem tako što ću pokušati da seno uvezem iz drugih delova Srbije i da u ishrani stoke više bude silaže i žitarica. Biću na gubitku, ali sada je najvažnije da se spasi što se spasti može, a šta ću dalje, još ne znam. Valjda će nova Vlada Srbije nešto uraditi za poljoprivredu - nada se Naumović...
