Svedočanstva srpskog generala (12): Pravo lice "Anđela"

Agresija NATO na Jugoslaviju, nazvana "Milosrdni anđeo" izazvala je humanitarnu katastrofu i pokrenula veliki broj izbeglica, seća se general major u penziji Miloš Đošan u svojoj novoj knjizi "Od agresije do Tribunala".

NAPALI ONE KOJI SU SE "BRANILI": Masakr koji je u konvoju albanskih izbeglica napravio projektil NATO kod đakovičkog sela Meja

 

- Te kolone, o kojima se u svetu mnogo pričalo, a mi ih i videli, bitno su se razlikovale od kolona Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Išlo se pešice, sa onim što je potrebno za samo nekoliko dana koliko su očekivali da će provesti u izbeglištvu. Dok su hrvatski avioni bombardovali kolone srpskih izbeglica oko Topuskog, Bosanskog Petrovca i u Dvoru na Uni, a muslimani kod Žirovca napravili pravi pokolj nad srpskim izbeglicama, šiptarske izbeglice sa Kosova i Metohije išle su spokojno. Kretali su se u dugim kolonama, uglavnom žene, deca i starci, poređani kao za paradu. Svako je imao svoje mesto u koloni poput vagona u kompoziciji voza, koji je bilo skoro nemoguće zaustaviti. To je uspelo samo NATO avijaciji, što su osetile šiptarske izbeglice u Meji, Nogavcu i Bistražinu.

Stravičan prizor

Pred Đakovicom, u naselju Osek Hilja, sačekivali su jedni druge, i onda opet, poput kakve procesije, nastavljali put. Obično bi kretali prema graničnom prelazu Ćafa Morino, a kasnije i prema Prizrenu i Vrbnici. Putovali su polagano, povremeno se odmarajući pored puta i uglavnom po kiši. U nameri da obiđem jedinicu na Švanjskom mostu, na pola puta između Đakovice i Bistražina, pretekli smo manju kolonu šiptarskih izbeglica, u kojoj su bili isključivo žene i deca. Kiša je nemilosrdno padala, a kolona se kretala polagano, kao bez cilja. Tu tužnu kolonu pretekli smo u visini izbegličkog naselja Maja u Bistražinu, koji je NATO avijacija samo koji dan pre sravnila sa zemljom. Zbog rupe na putu, nastale od bombe, u koju se skupila voda, vozilo je pošpricalo malu devojčicu. Nije imala više od 5-6 godina. Pri tome nijedan mišić na licu, već do kože mokre devojčice, nije se pomerio. I dalje je išla, čvrsto se držeći za dimije starije žene. Misleći da je vozač namerno pošpricao devojčicu, žestoko sam ga ukorio.

- Gospodine pukovniče, ja imam nešto manju ćerku od nje! Nikada to ne bih uradio. Stvarno mi je žao. Samo mi nešto u ovom svemu nije jasno. Već danima, kako je počelo bombardovanje, vidim ove kolone. Sve se kreću jednako, u redu, postrojene. Mislim da onaj ko beži ne brine se kako će kolona izgledati, nego će da žuri, da spasi svoju glavu i porodicu! - reče mi vozač. Bilo je tempirano da izbeglice na prelaz preko granice stižu u talasima, kada su svi "slobodni i nezavisni novinari" spremni da istovremeno sa lica mesta pošalju u svet te slike. Nigde nije bilo odraslog, jakog i sposobnog muškarca da prati svoju porodicu. Ili su bili u šumama u borbi, ili su ostali u kućama po gradovima i noću dejstvovali po našim jedinicama...
Kao i na srpske, bilo je više napada NATO aviona na kolone šiptarskih izbeglica. Svi su u jednom bili isti. Uvek su gađali kolone koje su se vraćale i svuda je iza napada

ostajao pravi pakao. Desili su se u Koriši, na putu Prizren - Đakovica, Bistražinu i naselju Meja. Često je ista kolona izbeglica gađana više puta. Jedan od tih napada zaslužuje posebnu pažnju, a dogodio se oko 14 časova, 14. aprila 1999. godine u naselju Meja kod Đakovice. U prelepoj zelenoj dolini omeđenoj Čabratom i rečicom Trava, predstavljao je pravi pokolj, pomešan sa zgarištem njihovih tela. Dogodio se nedaleko od našeg položaja u rejonu Čabrata, pa sam na nesreću, bio očevidac stradanja civilnog šiptarskog stanovništva. Bili su to jedini leševi pripadnika šiptarske nacionalnosti koje sam video za sve vreme boravka u Đakovici. Do tada sam uvek gledao mrtva tela mojih poginulih saboraca, vojnika i policajaca, pa sam mislio da su Šiptari besmrtni.

- Proveri o čemu se radi! Uputi ekipu da ukažu prvu pomoć postradalim, pa me detaljno izvesti! - naredi mi komandant korpusa, general Vladimir Lazarević.

Prizor je bio stravičan. Još se uveliko dimilo iz zapaljenih nagorelih leševa i ostataka njihovih zavežljaja. Traktorske prikolice, sa svojim tužnim teretom, bile su odbačene i do 50 metara od traktora koji su ih vukli. Zadnje noge nesrećne bivolice visile su između grana obližnje topole, kao da su bile plen jaguara u savani. Za njih je još bio zakačen prednji kraj skromnih drvenih kola. Ljudski leševi i ostaci životinja, zajedno razbacani, nalazili su se oko dva velika kratera, u koje se još obrušavala tek rastresena zemlja. Jedini mrtvaci bili su žene i deca. Skoro da nije bilo preživelih. Nije bilo ni jauka, niti dozivanja u pomoć...  Na čelu kolone izbeglica nalazio se starac. Imao je oko 80 godina. Visok i vitak, sveže obrijan, sa uredno potkresanim sedim brkovima, potpuno pribran i odmoran. Imao sam osećaj da nije bio uzbuđen,

kao da se radi o bilo kojoj koloni, dolazio mi je u susret. Verovatno mu je njegov položaj na čelu kolone spasio život. Kada me ugleda, zastade i pozdravi se sa mnom. Reče da je video dva aviona i pokazao na pravac njihovoga doleta, koji se poklapao sa pravcem koji su videli moji osmatrači vazdušnog prostora. Time je njegova priča dobijala na uverljivosti.

- Video sam dva aviona, a odmah zatim, čuo sam dva puta po dve eksplozije! - reče starac i rukom pokaza pravac u kom su se avioni udaljili. Govorio je tečno srpski, skoro bez šiptarskog akcenta. Na dolazak novinara čekali smo skoro jedan čas. Preživeli, kojih je bilo malo, već su ranije odvezeni u gradsku bolnicu u Đakovici, pa ih nisam ni zatekao. Pre mene je na mesto nesreće stigla ekipa prve pomoći iz Gradske bolnice i vojne garnizone ambulante. U međuvremenu je stigla grupa novinara. Još izdaleka, uperiše kamere u pravcu tela koja su se još dimila. Na njihova pitanja šta je bilo, starac, bez imalo stida i snebivanja, reče: - Bogu mi, ja na svoje oći, ništa nisam video! Samo sam ćuo, dve ili tri eksplozije i video ova malja deca kako mrtva... Ovaj put njegov srpski zvučao je potpuno drugačije. Na insistiranje novinara da li su bili avioni, starac odgovori da on nije video ništa, da su mogli biti, ali on ih nije video, a i ne zna čiji su. Malo se pogrbio odajući prostog, neobrazovanog i ubogog starca. Sve vreme do dolaska novinara, ja sam bio uz njega, pa mogu sasvim odgovorno tvrditi, da starcu niko nije sugerisao da izmeni svoj iskaz i da prećuti napad NATO avijacije.
 

Smrt kao pouka

U tom trenutku sam zavideo Šiptarima što su svoj narod pripremili kako da se ponašaju. Oni su u NATO avionima videli svoje prijatelje, a na prijatelje se ne žali čak iako vam ubijaju najdraže. Šiptari su u tih nekoliko uzastopnih napada NATO avijacije pretrpili veće gubitke civilnog stanovništva, nego za sve vreme antiterorističkih akcija 1998. i 1999. godine. Zbog toga su izvukli određene pouke. Kolone više nisu bile zgusnute, a njihov broj se bitno smanjio.
Iako su dejstva avijacije postala nesnosna, autobusi "Đakovica-prevoza" saobraćali su u pravcu Podgorice, Herceg Novog i ostalih gradova. Autobus u pravcu Crne Gore krenuo je iz Đakovice 3. maja 1999. vozeći zgusnute putnike. Na Savine vode, autobus je izbio oko 12 časova. Na prevoju ga je dočekala NATO avijacija i pogodila. Na licu mesta su ostala dva zapaljena autobusa sa razbacanim leševima i mnogo ranjenih. Naš dobrovoljac Dalibor Basara, na sreću, nije se našao među dvadeset poginulih putnika. Ranjen je u kičmu, i zajedno sa još 43 ranjenika smešten u bolnicu u Peći. Oporavio se i napustio teritoriju Kosova i Metohije.