Svedočanstva srpskog generala (4): Albanka zvana Zorica

Bila je omiljena u jedinici JNA zbog svog odmerenog ponašanja, dobro je podnosila zaziruće poglede u kasarni od Srba i van kasarne od Šiptara.

Jugoslovenska narodna armija je, prema odluci rukovodstva Makedonije, da i oni postanu samostalna i suverena država, napustila ovu bivšu jugoslovensku republiku. Jedinice PVO sa aerodroma Petrovac u Skoplju, pod budnim okom posmatrača EU, domarširale su u Prištinu, na aerodrom Slatina. Krajem februara 1993. godine, Miloš Đošan, nekadašnji komandant 5. raketnog diviziona PVO u Batajnici i vođa kolone u Sloveniju i Mostar, postavljen je na dužnost komandanta 311. srednjeg samohodnog raketnog puka PVO u Prištini. O tim danima on je ostavio upečatljiva sećanja u svojoj knjizi "Od agresije do Tribunala".

Znak žalosti

- Idi Miloše, na Kosovo i Metohiju, ali pazi da ne prođoš kao tvoj imenjak Obilić! Neće ti biti lako, ali na muci se poznaju junaci! - reče mi komandant Korpusa PVO, general-major Radomir Sekulić. U moju buduću jedinicu javio sam se 27. februara 1993. godine, i odmah počeo sa prijemom dužnosti.

Za sve vreme boravka u Prištini, nisam se mogao oteti utisku da Šiptari i pojedini Srbi, veoma liče jedni na druge, kako po izgledu, tako i načinu govora. U to sam se definitivno uverio na Suvom Bregu, brdašcu iznad Pomazetina. Na razgovor sa domaćinom obližnje šiptarske kuće poveo sam kurira, vojnika Mojsića, Srbina, rodom iz Orahovca, i potpukovnika Ivana Gregusa. Domaćin je bio stariji čovek od sedamdesetak godina, onizak, crnomanjast, sa indijanski kukastim nosom, belim kečetom na glavi i oborenim pogledom. Dočekao nas je na kapiji i ljubazno pozvao da uđemo u dvorište. Započeli smo razgovor na srpskom jeziku, a moj kurir, vojnik Mojsić, prevodio je na albanski. Tokom razgovora, vojnik Mojsić, koji je bio takođe onizak i crnomanjast, toliko se uživeo u razgovor da sam u jednom trenutku morao reći: "Lakše malo, Mojsiću! Ti i ovaj čiča, samo da zamenite kape na glavi, ne bih znao koji je od vas dvojice moj kurir, a ko domaćin ove kuće. Što je još gore, ni ukućani ne bi primetili!", našalih se sa mojim kurirom, koji je bio veoma dobar vojnik.

Njegov komšija, malo mlađi od njega, sa istim, dvocifrenim brojem dece, imao je kuću nekoliko metara niže. Deca su mahala našim vojnicima u vojnim kamionima, kada bi prolazili pored njegove kuće. Oni manji bi ispružili ruku prema kamionima, tražeći paštetu ili eurokrem. Vojnici bi nekad dali, a nekada samo odmahnuli rukom, na šta su deca jednako reagovala. Niti su bili previše srećni kada dobiju, niti tužni kada ne dobiju ništa.

Bila je to čista i neiskvarena dečja radoznalost i potreba da kontaktiraju sa nekim van zida dvorišta. Stanovali su u kući sa niskim krovom koji se naslanjao na uski, prašnjavi put prema Suvom Bregu. Jednog jutra pred njegovom kućom osvanula je drvena stolica ručne izrade sa naslonom, preko koga je bio prebačen nov peškir, a dece nije bilo na putu. - To je znak da ima smrtni slučaj u porodici i da su u žalosti! - objasni nam Toljaj Sabahata. Bila je pripadnik naše jedinice, rođena u okolini Dečana. Večito dobro raspoložena, nije ni slutila da će isti takav peškir, za samo deset godina, zbog nje, prebačen preko stolice, osvanuti pred njenom kućom.

Bila je visoka i vitka, sa talasastom smeđom kosom i dobronamernim, pomalo muškobanjastim licem. Nakon završene Škole za aviomehaničare u Rajlovcu, radila je na održavanju radara u našoj jedinici. Bila je naša veza sa okolnim šiptarskim stanovništvom, koji su u to vreme, onako "ugnjetavani," držali svu trgovinu u gradu i okolini. Ono što niko od nas Srba u Prištini nije mogao naći, ona je uspevala. Bila je omiljena u jedinici zbog svog ponašanja, koje je bilo mešavina uzdržane ljubaznosti i nužne ozbiljnosti. Dobro je podnosila zaziruće poglede u kasarni od Srba i van kasarne od Šiptara. Zbog te njene osobine i simpatičnog imena, u jedinici, njene kolege i vršnjaci zvali su je Zorica.

Mi smo poštovali bol domaćina, pa smo prolazeći pored njegove kuće smanjivali gas na vozilu, a svaki glasan razgovor prekidali. On je visoko cenio taj naš gest. Nekoliko meseci kasnije, prolazeći pored njegove kuće, otkačilo se naše vozilo, probivši visoki zid od ručno pravljene, nedovoljno pečene cigle i oštetilo kuću. Domaćin nije tražio nikakvu nadoknadu, niti se kome žalio na ovaj događaj.

"Bogumi, ja na svoje oći vidio da vojnik nije kriv. Kako bi on nosio veliki kamion? Sreća, pa u kući svi živi!", govorio je siromašni meštanin. Na naše insistiranje prihvatio je da mu opravimo porušeni zid.

"Sve vreme nam se zahvaljivao za pomoć, moleći me da ne kaznimo vojnika", pričao je vodnik Safet Amčović, rodom iz Tutina, starešina koji je radio na opravci i saniranju štete.

Ali, tada nije bilo većih problema, osim povremenog kamenovanja vozova na pruzi Kraljevo - Kosovo Polje, između Zvečana i Vučitrna. Problemi su, te 1993. i 1994. godine planirani i pripremani u obaveštajnim službama Nemačke, Velike Britanije i Amerike. Oni će na dati signal, otpočeti baš u ovom delu Kosova i Metohije, otmicom radnika srpske nacionalnosti zaposlenih u Termoelektrani "Obilić" sa površinskog kopa Belaćevac.

Deda Živojin Živić, iz Skulaneva kod Lipljana, imao je sa Šiptarima lošije iskustvo. Upoznao sam ga za vreme dejstva NATO avijacije po jedinicama VRS. Bili smo na njegovom imanju u rejonu Skulanevo - Batuse - Suvi Dol, očekujući napad na nas. Svakodnevno nas je obilazio deda Živojin, vukući za sobom svojih 87 godina i pričao istoriju ovoga kraja. Bio je naš gost, ali je i nas u goste rado primao.

Srpski koreni

Upamtio je kako su Bugari i Šiptari u Drugom svetskom ratu ubijali Srbe na Kosovu i Metohiji i proterivali ih sa rodnih ognjišta. Protivio se Zakonu o zabrani povratka Srbima na Kosovo i Metohiju, nakon oslobođenja od okupacije. Išao je zbog jedne od mnogih nepravdi u Beograd i tri dana ležao pred vratima nekog partijskog funkcionera u Odeljenju za Kosovo pri CK KP Srbije.

- Ni za vreme poslednjih kraljeva, Srbima na Kosovu i Metohiji nije bilo ništa bolje. Zbog njihove slabosti su nastali problemi sa Šiptarima, kojima se kraja ne vidi - govorio je deda Živojin tiho i oprezno, samo ljudima od poverenja, nakon povratka iz CK KP Srbije, neobavljena posla. Sukobljavao se zbog toga sa sinom, budućim sudijom, kao Aćim Katić sa svojim Vukašinom (iz romana Dobrice Ćosića "Koreni", prim, prir).

Bio jedan od retkih Srba, koji je smogao hrabrosti i išao da svedoči kada je nesrećni Đorđe Martinović nastradao od prvih komšija, lokalnih Šiptara. "Razočarale su me izjave pojedinih vojnih lekara sa VMA, koji su tvrdili da se nesrećni Đorđe sam povredio. Od tada i pred oficirima pazim šta ću reći", šapatom je govorio deda
Živojin.