Bunari za ostvarivanje želja

U Vranju ima danas oko 100 bunara s vodom, što kućnih, što uličnih. Svi oni, zahvaljujući sačuvanim pričama svojih vlasnika, podsećaju na stare dane, na patrijarhalno i živopisno Vranje, u kome su žitelji bili upućeni jedni na druge. Oni su uvek nalazili vremena da se posećuju, da prijateljski razgovaraju i da u avlijama punim zelenila i cveća, pored đula i šimšira piju pitku i hladnu bunarsku vodu.

Sam kult postajanja bunara vezuje se u vranjskoj čaršiji za vremena kada nije postojao vodovod, kada su bunari bili mesto koje je svaki kućerak koristio kao preteču frižidera. Leti se u bunarima hladio bostan, čuvalo meso od naleta mušica i vrućine, osvežavale usijane glave na poljskim mobama. Uz prvu kafu nezamislivo je bilo poslužiti slatko od dunja ili kupina, a da u tom kompletu ne bude sveža bunarska voda, natočena za taj jutarnji kult prvog uživanja. Kada bi sveštenik došao u kuću prvo je služen slatkom od šljiva i bunarskom vodom.
 

Zdravac na čekrku

Janča Dimić, penzioner koji se ponosi svojim bunarom i kućom starom više od 100 godina, žali što su mnogi vranjski bunari u međuvremenu zatrpani i pretvoreni u septičke jame iako su imali pitku vodu.

- Danas retko koji od postojećih bunara ima hemijski i bakteriološki ispravnu vodu. Voda iz njih se uglavnom koristi za polivanje cveća i leti za osvežavanje betonskih avlija - ističe Dimić.

Vranjske bunare ovekovečio je u svojoj knjizi "Iz bunar mi vodu iscrpaše" novinar Čedomir Marković. Voda se iz bunara najpre vadila uz pomoć đerma, a kasnije i čekrka. Oko bunara se gajilo razno cveće. Najčešće magijska biljka zdravac, simbol zdravlja i zelenila, koja se pored mnogih bunara može videti i danas.

Na Đurđevdan, ali i na Spasovdan i na zimskog Svetog Jovana, 20. januara, pored bunara su se obavljali razni obredi. Neki od njih zadržali su se do današnjih dana. Bunarski santrači i čekrci okitili bi se zdravcem, bosiljkom ili nekim drugim cvećem. Devojčice lazarice, koje su u obrednoj povorci pred Uskrs obilazile domove i pevale, odlazile su najpre do jednog od uličnih bunara i tu počinjale najsažetiju i najlepšu vranjsku pesmu: "Igliče venče nad vodu cveta, nad vodu cveta, nad vodu vene, nad vodu cveta, nad vodu spava".

Bunar je bio i ostao simbol za druženje u Vranju, posebno leti, za davanje oduška svakodnevnim mukama. Vranjanka Roska Stanković Šoškurka priča kako su se leti na ulicu iznosili stolovi i svi su mesili jufke - taranu.

- Čulo bi se veselo dovikivanje, drvena oklagija - sukaljka igrala je u rukama, a kad se prostre na čaršave posedalo bi se u hlad na kamenje, pazilo da taranu ne ogade mačke. Pila se kafa šerbetlika i okrepljivala duša slatkim od dunja ili kajsija sa hladnom, bunarskom vodom. Žene su i sada, u mom kraju, u Gornjoj čaršiji, vredne, nastavljaju tradiciju da se svakog jutra, kada nije zima, izvade vodu iz bunara, pomete svoj deo ulice ispred kuće. Poprskamo vodom, pometemo, sednemo na klupe i stolice pored zida, pijemo kafu i ispričamo se slatko, i tako svakog jutra - priča Roska Stanković Šoškurka.

Ruglo umesto ukrasa

Od mnogobrojnih vranjskih bunara najpoznatiji su Baba Zlatin bunar, Pribojčićev, Pogačarski, Tafin, Pop Antonijev, Barbačetov, Budurčev, Suljinski, Ježin, Ivkov, Maškov, Vlainski, Biridžikov, Evrem bunar i nekoliko uličnih bunara.

Baba Zlatin bunar je najpoznatiji u Vranju, jer se nalazi ispred kuće u kojoj se rodio znameniti pisac Bora Stanković. Za Đurđevdan bi se neudate devojke okupljale oko bunara i u posudu sa tek iscrpenom vodom stavljale bi cveće. Gatara bi uzimala cveće i govorila mantafu - neostvarenu želju devojci čiji je cvet uzela. Bora Stanković je to pretočio u pripovetku "Đurđevdan":

"Žene, devojke, devojčice, deca, sve tu dolazaše, tiskaše se oko bunara, biraše bolja, hladovitija mesta, ispod velikog duda i kajsije, koji behu odmah do bunara. Kako koja dođe, izvadi vode iz bunara, umije se, polije bose noge, zatim, brišući lice boščom, seda u hlad i ćereta sa ostalima. Žagor se sve više dizaše. Smeh, klicanje, ugušen prekor usled jaka stiska, slatko, strasno kikotanje i tiho šaputanje - sve se to dizaše, brujaše i gubljaše u svetlom, žarkom danu, čija jara treperaše u vazduhu."

Posebna priča su ulični bunari. Nalaze se nasred sokaka, kojih ima svuda po Vranju. O takvom bunaru u Kočanskom sokaku, u centru grada, govori Svetislav Popović, penzioner.

- Svojevremeno je mnogo vode s ovog bunara uzeto. I za piće i za pripremu hrane, i za gradnju kuća i za polivanje bašta kojih je bilo u sokaku. Ulični bunar propisan je kao javno dobro za grad, ali treba da se očisti, preuredi kamen i voda dovede u pijaće stanje. Obraćali smo se za pomoć, da od tog bunara napravimo ulični ukras, ali uzalud, nema ko da čuje niti ima ko da mu prokuka uši, nažalost, došla su druga vremena - kaže Popović...