Svedočanstva srpskog generala (3): Teheran u Sarajevu
Umesto simpatičnog i prepoznatljivog sarajevskog govora iz zvučnika u kasarni dopirala je pretnja: "Oko Sarajeva su otpoćele borbe protiv JNA i srpsko-ćetnićkih snaga. Alahu ekber!
Žrtvovaću mir, da bih stvorio samostalnu i cjelovitu Bosnu, govorio je Alija Izetbegović 1991. godine i odmah otpočeo napade na JNA, blokade kasarni i sve što je bilo već viđeno u Sloveniji i Hrvatskoj, obogaćeno iskustvima terorističkog ratovanja sa Bliskog istoka, seća se tih dana general Miloš Đošan.
- Ni srpski civili nisu pošteđeni. Opet, pod pritiskom međunarodne zajednice, po isprobanom modelu, JNA se morala povući iz BiH... Trebalo je ići po jedinicu koju smo iz Ljubljane ostavili u Mostaru.
Uspomene iz škole
Reku Drinu prešli smo kod Zvornika... Oborene poglede žena i namrgođenih muškaraca oko Zvornika, smenili su oduševljeni pogledi srpskog naroda na Devetaku i Romaniji. U vazduhu je mirisala nadolazeća oluja, kao u pregrejalom bistričkom polju u julskom popodnevu iz moje mladosti... Spuštajući se niz padine Jahorine stigli smo u Sarajevo. Na čelu dugačke kolone vojnih vozila prošao sam kapiju vazduhoplovne baze Rajlovac, prvi put od 12. septembra 1970, kada sam po završetku Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije, sa prvom zvezdicom na ramenu plave oficirske bluze, kao potporučnik i vazduhoplovni vojni elektroinženjer napustio ovu kasarnu.
Metalna kapija sad mi se nije činila velika i strašna kao 1967. godine, kada sam kao pitomac stupio u Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju. Kroz glavu mi proleteše moji prvi pitomačko-studentski dani. Setio sam se svih drugova i načelnika klase. "Ja sam major Pavasović. Radmilo, inženjer, načelnik 18. Klase VTVA, kojoj vi pripadate!" - reče ispred postrojene klase zbunjenih pitomaca.
Adolf nije Hitler
Načelnika Akademije Adolfa Dančevića, diplomiranog inženjera, videli smo prilikom polaganja svečane zakletve u činu pukovnika i prilikom promocije u čin potporučnika, kao general-majora. Bio je niži rastom, uveliko ćelav, sa blago spuštenom donjom usnom. Govorio je, sa nekom inženjerskom preciznošću, stručno smeštenom u ono nekoliko rečenica dobrodošlice po dolasku u Akademiju, i isto tako kratkim, proračunatim rečenicama, prilikom čestitanja na zvanju inženjera i činu potporučnika. Iste godine, ispunivši oba zakonska uslova, Ukazom maršala SFRJ, Josipa Broza Tita, otišao je u zasluženu penziju. Ni dan pre, ni dan kasnije.
|
Odavao je kršnog Hercegovca, a akcenat u govoru potvrdi njegove reči da je rodom iz okoline Nevesinja. "Ko? Ti major? Tako mlad, pa major! Svaka ti čast! Skidam ti kapu!"- reče iznenada pitomac Milosav Đorović iz Čukojevca kod Kraljeva iskočivši iz vojničkog stroja. Na taj iznenadni postupak pitomca, major se samo zagonetno osmehnu i nastavi da nam daje uputstva o načinu ponašanja u toku školovanja.
"Iznad mene je Načelnik Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije, pukovnik Adolf Dančević, diplomirani inženjer. Njega ćete videti prilikom polaganja svečane obaveze i na promociji u čin potporučnika, ko do toga stigne!"- nastavljao je da govori načelnik klase. Čuvši ono Adolf, prosto mi se sledi krv. "Zar sa Hitlerom nisu svi Adolfi izumrli? Ako mi otac čuje za ovo, ispisaće me iz škole" - pomislih.
Major Pavas, kako smo ga zvali, bdeo je nad nama. Prvih dana po našem dolasku, verovali smo da ne ide u svoj stan na Čengić Vili. Interesovao se ko je zadužio opremu, koga žuljaju vojničke čizme od tvrde goveđe kože, ko je iz kakve porodice, ko se najteže navikava na vojnički život. Prilikom gađanja u Kiseljaku i Pazariću, strahovao je da ne dođe do neke nesreće. Kada su počeli ispiti, saletao je profesore sa mašinskog i elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu da za nas, iz gimnazija opšteg smera, po potrebi organizuje dodatni ispitni rok iz matematike i fizike, kako ne bi izgubili godinu, a time i pravo na školovanje.
Obezbedio je učitelja plesa, da se ne postidimo na igrankama u Domu JNA u Rajlovcu, kada nam u posetu dođe Srednja medicinska škola sa Bjelava i kada u pauzi najave ono, za većinu nas strašno "dame biraju." I sve tako, dok nismo postali oficiri.
A onda, jedno jutro, umesto vojničkog stroja, pozvao nas da stanemo oko njega i značajno reče: "Sada smo kolege oficiri. Vi ste bili poslednja klasa koju sam izveo do oficirskih zvezdica. Odlazite u jedinice i nastavljate život u drugim okolnostima. Ponašajte se prema svojim vojnicima, onako kako sam se ja ponašao prema vama i nećete pogrešiti. Želim vam svima uspeh u vojničkoj karijeri i da svi prevaziđete mene u činu. Biće mi čast da stanem mirno pred svojim bivšim pitomcima".
Kao da je u tom trenutku, samo poneki mišić zadrhtao na licu majora, za koga smo do tada mislili da niti kada plače niti se smeje. Mi, potporučnici, inženjeri, otišli smo svako u svoju jedinicu, a naš načelnik klase, koji je te godine postao potpukovnik, ostao je da radi u Upravi Vazduhoplovno-tehničke vojne akademije. Družio se sa kolegom, potpukovnikom Ninom Vuksanovićem i pukovnikom Boškom Milutinovićem, načelnikom Vazduhoplovno-tehničke podoficirske škole, koji će dvadesetak godina kasnije, kao vojni penzioner nastradati u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu. Preživeo je napad i ostao teški invalid od posledica mine postavljene od strane muslimana, koja će zajedno sa eksplozijom na pijaci Markale, biti izmišljeni povod za uvođenje ekonomskih sankcija Jugoslaviji i bombardovanje pripadnika Vojske Republike Srpske.
Ređanje misli i najlepših uspomena prekinuo je susret sa komandantom Vazduhoplovne baze Rajlovac, jednim iz stroja Pavasovih pitomaca, pukovnikom Boškom Miletićem. Zajedno smo završili Akademiju u Rajlovcu 1970. godine i od tada se nismo videli. Uspomene iz pitomačkih dana zamenilo je upoznavanje sa situacijom u Sarajevu i stanju na putu za Mostar. Ubrzo se oglasio spiker Radio Sarajeva, na kome više nije bilo srpskih novinara, a i jezik je bio u dobroj meri izmenjen. Umesto simpatičnog i prepoznatljivog sarajevskog govora iz zvučnika postavljenih u krugu kasarne dopiralo je preteće upozorenje:
"Oko Sarajeva su otpoćele borbe protiv JNA i srpsko-ćetnićkih snaga. Alahu ekber!" Sledila je neka muzika, pa sam imao osećaj da sam u Teheranu, a ne u gradu gde sam dobio svoju prvu oficirsku zvezdicu. Tu muziku na trenutak prekide nova vest, da se oko Konjica i Jablanice vode borbe između pripadnika JNA, koja se povlači, i Hrvatskog vijeća obrane...
Preskupa ljubav
Na putu do Mostara pratile su nas uvrede i mrzovoljni pogledi hrvatskog stanovništva. Na saobraćajnim znacima sa stravičnim porukama dominirala je "Srbe na vrbe"... Komandant vazduhoplovne baze u Mostaru u to vreme bio je pukovnik Radomir Gordić. Na aerodromu se osećala neorganizovana užurbanost. Sve jedinice i ustanove JNA, smeštene na Ortijašu i Jesenicama, spremale su se za evakuaciju. Na zgradama u Mostaru su se vijorile šahovnice vezane u čvor sa zelenim barjacima, a ispod njih, muslimani i Hrvati su se gledali ispod oka. Kao i u drugim jedinicama JNA u to vreme, dolazilo je do pravih drama. Na silu su kidana prijateljstva i kumstva. Jedni su polazili sa jedinicama a drugi ostajali.
Jedni na silu i nevoljno polazili, drugi na silu i nevoljno ostajali. Srbi koji su se dolaskom u Mostar u njega zaljubili, tu će ljubav kasnije platiti životima. Mnogi su, odlazeći, najdraže stvari i uspomene poput relikvija, ostavljali na čuvanje prijateljima i komšijama, sa dubokom nadom da će se po njih vratiti. Tu na aerodromu, u više navrata, sretao sam generala Momčila Perišića, koji je komandovao jedinicama JNA u okolini Mostara. Ostavljao je utisak komandanta koji će obezbediti da se jedinice JNA bezbedno izvuku iz Hercegovine. "Aleksa Šantić je bio zaljubljena budala kao i svi pesnici! On je muslimanima pevao 'Ostajte ovde', a oni nama uz psovku naređuju marš odavde" - reče gnevno jedan starešina.
