Svedočanstva srpskog generala (2): Četnik sa plavim loknama
U Sloveniji je već bilo poginulih vojnika, a u Evropi je aktivirana komisija koja će proglasiti da "se SFRJ raspala i da je više nema", priseća se general Miloš Đošan u knjizi "Od agresije do Tribunala".
- Za to vreme, mi smo skinuli petokraku sa kapa, a obaveznu reč "druže" ispred čina, zamenili sa "gospodine"... Odlučeno je da se JNA, u kojoj je još, bar svaki četvrti general bio Slovenac, privremeno povuče iz Slovenije, uz "čvrste garancije" međunarodne zajednice. Dobili smo zadatak da pomognemo našem 350. raketnom puku PVO da se izvuče iz Slovenije, u kojoj ubijaju nizašto krive mlade vojnike... Komandanti, nenaviknuti na takav razvoj događaja, slepo verujući u bratstvo i jedinstvo, našli su se u čudu šta ih to snađe. Očajnički su očekivali pomoć, zbijeni u blokiranim kasarnama, koje su postale prvi koncentracioni logori, bez vode, struje i zdravstvene zaštite, trošeći poslednje zalihe hrane i izloženi neviđenoj propagandi sa svih strana.
Nastao je muk
U Batajnici se pripremala operacija izvlačenja te jedinice. Prikupio se veliki broj starešina, vojnika i motornih vozila. Prijavio sam se za komandanta, što je pretpostavljena komanda prihvatila. Polazak se planirao za dan ili dva. Hteo sam zaštititi mlade vojnike, pa sam tražio dobrovoljce, dobre i iskusne vozače, koji će izdržati preko 500 kilometara dugu vožnju i moći da se nose sa teškim vojnim kamionima. Među mobilisanim ljudstvom bilo je preko pedeset taksista i isto toliki broj profesionalnih vozača, pa sam smišljao kako odbiti, a ne uvrediti dobrovoljce koji se pokažu kao prekobrojni. Kada sam pred postrojenom jedinicom pozvao dobrovoljce, odjednom nasta muk. Oni najglasniji, što su hteli da "Slovence teraju do Beča," naglo se umiriše i uvukoše glave u ramena. Planinu Jelicu i četnike više nisu pominjali.
Nakon nekoliko minuta mučne tišine, javiše se četvorica vozača i jedan apsolvent medicine, koji je u jedinici bio raspoređen na mesto lekara. Mladić, sa do ramena dugom kosom, prvi je visoko digao ruku i dao primer ostalima. Među dobrovoljcima, bio je i prosedi vojnik, koji mi je prvi nagovestio izdaju generala Tusa. Reče da živi u Batajnici i da taksira u Beogradu. Poreklom je iz Hercegovine. Drugi je izjavio da ima strica u Ljubljani, koga dugo nije video, pa će ga u međuvremenu posetiti, ukoliko bude imao prilike za to. "Komandante! Samo da se ne moram šišati, a na moju vojničku i lekarsku obavezu ne treba me podsećati!"- reče mladi student medicine, koga su u jedinici zvali "doco". "Doktore, samo pazi da ti kosa ne viri ispod kape!" - rekoh mu u šali. Smislili smo da dugu, plavu kosu veže u rep i vešto je sakrije ispod vojničke kape na kojoj više nije bila petokraka.
Otpočele su pripreme za sutrašnji polazak. Bio sam nervozan pod teretom odgovornosti za kolonu dugu preko petnaest kilometara, sa oko dve stotine vozila i blizu četiri stotine ljudi. Pred zoru me probudi kucanje. Na vratima kancelarije u kojoj sam bio tek sklopio oči, pojaviše se trojica vozača koji su se juče prijavili kao dobrovoljci za put. Jedan od njih mi reče da je dobio visoku temperaturu, a drugi da ima problem sa stomakom. U rukama su imali uredne potvrde od lekara da su "pod poštedom". Treći vojnik, koji nije imao nikakvu potvrdu, duboko uzimajući vazduh, reče: "Komandante, ja nisam bolestan, ali moju porodicu prati prokletstvo, da u njoj ginu muškarci čim pređu trideset godina! A baš bih rado pošao sa vama...". U tom trenutku bilo mi je jedino važno da nisu odustali mladi lekar koji se prvi javio i taksista, koji mi je nagovestio izdaju generala Tusa", seća se Milan Đošan.
U neprestanom oprezu od paravojnih jedinica i miniranih puteva, vojna kolona iz Beograda je, uz brojne druge prepreke, prešla preko Hrvatske. - Na ulasku u Sloveniju, kod Mokrica, dočekala nas je slovenačka "milica" i TV ekipa. Tim putem prolazio sam često iz Karlovca u Brežice, gde sam službovao do početka osamdesetih godina.
U Sloveniji pripadnici JNA nikada nisu bili rado viđeni. Među slovenačkim mladićima vladalo je duboko rasprostranjeno mišljenje, da im prokleti "južnjaci i vojaki" preotimaju devojke. Ali, njihove devojke su rado bile sa vojnicima, a posebno oficirima. Ponekad bi te veze bile krunisane brakom. Deca iz takvih "vojaških brakova" prva su krštavana, u katoličkoj crkvi. Sve to nije bila smetnja dobrim brakovima, međusobnom druženju. ni profesionalnim obavezama. Tako je trajalo dok se nije pojavila zlokobna rečenica o "odlivanju slovenačkog dohotka, van granica Slovenije, preko Srbije, na KiM". U međuvremenu smo, putem slovenačkih medija, od JNA preimenovani u "okupatorsku srpskočetničku vojsku".
Autoput Ljubljana-Vrhnika bio je zaprečen preprekama od železničkih šina. Čekajući da ogromna dizalica pomeri jedan takav "jež" sa naplatne rampe kod Vrhnike, TV ekipa, koja nas je pratila sa bezbednog odstojanja, malo nam se približila. Mladić, apsolvent medicine, vozio se na začelju kolone u sanitetskom vozilu, pa je zbog vrućine skinuo kapu sa glave. Plave lokne, koje je do tada vešto skrivao ispod kape, rasuše mu se po oznojenom čelu. Duga plava kosa uokvirila mu je golobradasto lice. To nije promaklo budnom oku TV snimatelja. Iste večeri, dok smo gledali "TV sporočila RTV Ljubljana," prvo se pokaza duga kosa studenta medicine uz komentar: "Danas je u našu deželu prihajala srbočetnička vojska iz Beograda..."
Komandant za primer
U Vrhnici, u komandi raketnog puka PVO, dočekao nas je komandant puka, pukovnik, kasnije general Božo Novak. Vrlo vešto je odvraćao najviše rukovodstvo Slovenije od pokušaja da se na juriš zauzme neki od položaja potčinjenih jedinica i odbijao njihove ponude, da jedinicu prevede na stranu Slovenije. Oprezno je izašao iz kancelarije da nas pozdravi, ukazujući na opasnost od snajperista, koji su dejstvovali sa malih uzvišenja oko kasarne.
Iako su živeli u skoro nepodnošljivim uslovima, većinu profesionalnih pripadnika jedinice naš dolazak nije obradovao. Niže jedinice ovog puka bile su raspoređene u Postojini i Logatecu, gde je odnos stanovništva prema pripadnicima JNA bio drugačiji. Svi su odugovlačili sa pripremama za pokret, nadajući se nekoj promeni. Nisu mogli zamisliti da su oni ti koji povlače prvi korak koji će legalizovati razbijanje države. Očekivali su da će naredba o povlačenju JNA biti opozvana i da se sve vraća na staro... Odlazeću vojnu kolonu svi su pratili pogledima. Poneku suzu nisu mogli sakriti ni oni najveštiji, pogotovo stariji ljudi. Poneka ruka digla se u pozdrav i mahanje. U manjim mestima meštani su nudili vojnicima sokove, a starešinama i Laško pivo.
Brisani iz spiska
Manji broj oficira, koji su ušli u "vojaške brakove," čije supruge još nisu bile otpuštene sa posla a deca izbačena iz škole, ostali su u Sloveniji, a neki su mimo svoje volje morali da je napuste iako im je porodica ostajala. Nastupale su mučne i teške scene.
"Jedno jutro na ulazu u zgradu, osvanuo je novi spisak stanara na kome moga imena nije bilo. Pored zvonca na interfonu ulaznih vrata stajalo je samo NN. Ni članovi moje porodice nisu bili upisani. Odjednom sam se osetio kao stranac u rođenoj zemlji. Ćerka mi je rekla da je nastavnica u školi ignoriše, a ubrzo se i supruga vratila iz kancelarije, plačući!" - pričao je Blagoje. Ubrzo je istu priču ponovio Radenko, kapetan, rodom iz Niša, koji je dve godine ranije došao na službu u Ljubljanu i doveo i porodicu. "Ti si Srbin pa su te izbrisali sa spiska stanara. Kako je meni, Slovencu koga su zbog, supruge Makedonke, izbrisali sa spiska!"- potvrdi priču Franc, stariji vodnik, rođen kod Ptuja.
|
