Rođak nas prijavio Udbi

Dušan Kostić iz Vranja priča porodičnu istoriju, kako se njegov deda borio protiv bugarskog zuluma u Makedoniji, a njegovu decu su posle rata izbacili iz vile u Vranjskoj Banji.

Deda je po povratku iz Beograda za Kumanovo 1908. godine rešio da svrati u Vranjsku Banju, da se odmori. Bio je oduševljen drvoredom mladih divljih kestenova koji se pružao od železničke stanice do Banje. Rešio je da kupi plac i sagradi vilu u kojoj bi po izlasku u penziju uživao sa porodicom - počinje priču 79-godišnji primarijus dr Dušan Kostić, vojni hirurg i pukovnik u penziji, o svom dedi po majci Jovanu Cakiću, poznatom učitelju i komiti iz Kumanova u Makedoniji.
 

Turska vlast je Jovana osudila za organizovanje atentata 1905. u Kumanovu i smrt bugarskog egzarhijskog mitropolijskog namesnika Aleksandra na pet godina robije, koju je izdržavao u skopskom kazamatu. Godine 1908. nakon dolaska mladoturaka na vlast u Turskoj svi politički zatvorenici u carevini su amnestirani, među njima i učitelj Jovan.

- Pozvali su ga u Beograd, gde su mu predstavnici tadašnje vlasti isplatili učiteljsku platu u celosti za trogodišnje tamnovanje. Za te pare je kupio plac u Banji i sagradio Cakića vilu koja se i danas nalazi u centru Banje, preko puta vile Balkan. Nažalost, posle Drugog rata vilu nam je oduzela nova komunistička vlast, a oca, majku, tetku Veru i nas troje dece smestila u pomoćnu kuću sa dve manje sobe - navodi dr Kostić.
 

Stanislava i Đorđe

Pad u provaliju

Jovan Cakić se rodio 1871. godine u Kumanovu, u bogatoj porodici. Otac Zaharije bio je trgovac kožom, a unosni poslovi po Carigradu i Solunu donosili su dobru zaradu. Imao je sinove Kostu i Jovana i ćerku Genu. Kosta je nasledio očev posao, a Jovan je završio Učiteljsku školu u Šapcu. Gena se udala za trgovca Bojka Bojkovića i imali su sinove Nikolu i Cvetka. Cvetko je gimnaziju završio u Vranju, a potom otišao na Kraljevsku vojnu akademiju. Bio je predratni kraljev oficir, a od njegove dece najpoznatija je Svetlana Ceca Bojković, čuvena srpska glumica.

- Deda je sa učiteljem Antonijem Todorovićem Šarplanincem održavao tesne veze sa komitskim pokretom i Izvršnim odborom u Vranju, koji je formiran 1. septembra 1903. godine. Sastanci su se održavali u manastiru Prohor Pčinjski i tu su se dogovarale akcije, kao i prebacivanje komita, posebno iz preševske kaze, preko Kozjaka i njihov prihvat u istočnom Povardarju - kaže dr Kostić.

Učitelj Cakić se po izlasku iz skopskog zatvora vratio u Kumanovo, a vilu u Banji je izdavao gostima. U braku sa Sofijom imao je ćerke Stanislavu, Pravdu i Veru. Pred Prvi balkanski rat došao je u vranjski kraj gde je organizovao dobrovoljačku četu sa kojom je ratovao u Makedoniji. U Prvom svetskom ratu prošao je golgotu sa srpskom vojskom, ali nije dočekao vaskrs Srbije. Prošao je Albaniju, iskrcao se na Krf gde se oporavio i sa svojom jedinicom je prebačen na Solunski front.

- Kod Prilepa se razboleo od malarije i francusko sanitetsko vozilo je trebalo da ga prebaci u najbližu bolnicu. Kretali su se putem, pored neke klisure i survali se. Svi su izginuli. Deda Jovan je sahranjen na vojničkom groblju u Prilepu. Po završetku rata baba Sofija se sa ćerkama doselila u Vranjsku Banju - priča dr Kostić.

Njegova majka Stanislava se udala u Kumanovu 1921. za Đorđa Kostića, predratnog policijskog pisara.

- Očev posao je zahtevao stalna premeštanja po tadašnjoj Vardarskoj banovini. Tako sam se ja rodio u Makedonskom Brodu. Čim je došlo do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije morali smo da bežimo od bugarskih fašista koji su okupirali Makedoniju. Rat smo proveli u Knjaževcu, a otac je bio u nemačkom zarobljeništvu iz kojeg se vratio 1946. godine - ističe dr Kostić.

Kuća za oficire

Po završetku rata Kostići su se vratili u svojoj kući u vili Cakića u Banji. Sa njima je bila i Stanislavina sestra Vera koja se nije udavala.

- Stanovali smo u vili do 1948. godine dok nije nacionalizovana. Došli su jednog dana predstavnici nove vlasti uručili nam rešenje i naredili da se odmah iselimo. Majka je pitala gde će sa troje dece, a oni su onako nabusito predložili da se preselimo na klupe u banjskom parku. Ipak su se samilovali zbog dece i dozvolili nam da stanujemo u pomoćnoj kući sa dve manje sobe. U našu kuću uselili su se oficiri i milicioneri. Kasnije su neki to uknjižili kao svoju imovinu, drugi prodavali... Podneli smo zahtev za restituciju i čekamo da nam vrate ono što je naše - navodi dr Kostić.

Ubrzo je porodicu snašla nova pošast, otac Đorđe bio je uhapšen i osuđen na 10 meseci strogog zatvora.

- Zatvor je "zaslužio" kad je na krštenju sina svog šuraka Dimitrija nazdravio: "Neka je Miroslav živ i zdrav, pa neka bude kraljev avijatičar". Neko od prisutnih rođaka hitno je izašao i prijavio slučaj Udbi - priča o porodičnim stradanjima dr Kostić.

On je otišao da se školuje u Beograd i završio je medicinu 1959. Postao je priznat hirurg. Radio je širom Jugoslavije, u Splitu, Skoplju... Raspad Jugoslavije dočekao je na ratištu. Organizovao je ratnu hiruršku bolnicu i 1992. godine otišao u penziju. Iako je mogao da živi u Beogradu odlučio se za Vranje i Vranjsku Banju, gde je doveo i svoju porodicu.