Veliki prijatelji Srbije (2): Gorštaci sa manirima
Alfonsa de Lamartina, velikog francuskog pesnika romantizma proslavila je poezija, ali je u istoriji civilizacije ostao upisan i kao tvorac putopisa, romana i političkih dela koja su uspevala da promene mišljenje Evrope o porobljenim narodima na njenom tlu.
Za Srbiju i Srbe zainteresovao se tridesetih godina 19. veka, posle putovanja po Balkanu. Odatle je nastala knjiga "Spisi o Srbima" koja je objedinila odlomke njegovih članaka "Put na Istok", "Beleške jednog putnika" i "Istorija Turske". U njima je Lamartin, zapravo, počeo da istražuje odnos svoje Francuske prema Osmanlijskom carstvu.
ZAGONETNI ORIJENT
Čuveni pesnik i državnik je osećao veliko divljenje prema malom balkanskom narodu zbog njegove prkosne želje za slobodom i buntovničkog duha, s tim da su svi tekstovi u kojima je pominjao Srbiju, njen narod i običaje prevedeni na srpski jezik sa zakašnjenjem od skoro dva veka. Na sreću da tako nije bilo i u njegovoj domovini, jer je upravo zahvaljujući utiscima i opisima starog Balkana značajno uticao na povoljnije mišljenje evropskog javnog mnjenja o svom susedstvu koje pati pod turskom čizmom.
U 19. veku evropski zapad je konačno počeo da prati zbivanja na istoku, naročito u doba tamošnjih oslobodilačkih ratova. U tom zanimanju su prednjačili francuski i engleski mislioci. Tako se i Alfons de Lamartin našao na zagonetnom Orijentu našavši se u okruženju Grčke, Bugarske, Turske, Bejruta i drugih tačaka na kraju Evrope i početku Azije. Na njegovoj maršruti se 1833. godine našla i mala ustanička kneževina koja je hatišerifom od turskog sultana tek dobijala samostalnost, ali još ne i slobodu.
Tokom dva meseca, koliko mu je bilo potrebno da obiđe ovaj deo Balkana, susretao se sa seljacima, vojnicima i knezovima, pažljivo slušao narodne epske narodne pesme i uživao u gostoprimstvu svojih domaćina, koje je kasnije u delima veličao. Muškarce je Lamartin doživljavao kao gorštake sa uglađenim manirima, kao pastire koji žive za slobodu, dok je lepotu srpskih žena upoređivao sa lepotom stanovnica lucernskog i bernskog kantona.
O Srbiji je pisao sa puno zanimljivih podataka, često upadajući u romantičarski zanos, oduševljen spremnošću Srba da se, u kolopletu velikih sila i njihovih sebičnih interesa, sami izbore za samostalnost i konačnu nezavisnost od Osmanlija. Lamartin je kao i neki njegovi prethodnici, diplomate i putopisci, bio opčinjen jednim starinskim, romantičnim idealizmom okrenutim slobodi kakav je uočio pre svih kod Srba, a onda i kod drugih balkanskih naroda.
Njegov dolazak u Beograd bio je susret sa prvom velikom orijentalnom varoši, koja se na Zapadu smatrala mističnom kapijom Orijenta. Današnja srpska prestonica bila je u to doba moćno utvrđenje oko koga, i za koga su se vekovima vodile krvave bitke i podizale bune. Njeni vitki minareti, vreva i uskomešanost na ulicama ispunjenim mnoštvom ljudi odevenih u najšarolikiju odeću među kojima u isto vreme odzvanjaju razni jezici predstavljao je za francuskog pisca vrhunski doživljaj.
Ipak, najvažnija epizoda u njegovom kazivanju je dolazak u predvorje Ćele kule kod Niša. Kula je nastala posle bitke na Čegru, u kojoj je junački izgubio život vojvoda Stevan Sinđelić, ali je zahvaljujući hrabrosti njegovoj, i njegovih junaka tada, u proleće 1809, poginulo oko 10.000 turskih ratnika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se glave poginulih Srba oderu i pošalju u Carigrad. Zatim je naredio da se u znak opomene Srbima na istočnoj strani grada sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih neprijatelja. Na to mesto je stigao Alfons de Lamartin. Pratio ga je samo jedan turski dečak koji mu je čuvao konja. Zato on nije imao koga da upita kakav je to "varvarski spomenik".
Dok se dečak igrao komadićima kostiju, Lamartin je sačekao karavan i turske konjanike koji su mu objasnili da su to lobanje Srba, pogubljenih u poslednjoj buni. Ćele kulu opisao je kao cenu slobode koju je mali balkanski narod morao da plati Otomanskoj državi. Svoje potresne utiske je preneo u knjizi "Put na istok", i tako je Evropa prvi put saznala za ovaj stravični spomenik, čitavih četvrt veka od njegovog nastanka. O Ćele kuli je Lamartin zapisao sledeće:
Muzika u jezikuSusrevši se odmah sa srpskim jezikom, za koji je, kao veliki pesnik, imao dobro uvo, Alfons de Lamartin ga je opisao kao "skladan, muzikalan i ritmičan". O srpskom narodu je rekao da "među njima ima malo imovinske nejednakosti, postoji samo opšte blagostanje, a jedina raskoš je u oružju". |
"Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.
Te lobanje i ta čovječija lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada; oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i leprša se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik...
Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku... Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili".
SRPSKO PITANJE
Lamartin je među prvim političarima u Francuskoj predviđao da će Srbi stvoriti novu, nezavisnu evropsku državu. Dugo pre toga je njegov narod navijao za opstanak Otomanskog carstva jer je tako želela zvanična spoljna politika Pariza kojoj je odgovaralo očuvanje celovitosti te velesile. Pokolebalo ih je tek Lamartinovo viđenje. Slaveći nastojanje Srba da povrate državnost tome je i sam doprineo, jer su ga, kao čoveka od autoriteta ljudi rado i slušali i čitali.
Bio je, savremenim jezikom rečeno, srpski lobista. Zalagao se za "srpsko pitanje" među francuskim diplomatama, političarima i članovima parlamenta. Budući da je doprineo razumevanju između Francuza i Srba, danas se smatra da je upravo Alfons de Lamartin otpočeo eru prijateljstva dva naroda, a ne događaji iz Prvog svetskog rata, kako se obično misli među Srbima.
Srce se ne savijaSrpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori, zapisao je Alfons de Lamartin u svom delu "Istorija Turske". Pod utiskom priča o slavnoj prošlosti Srba koje je slušao tokom svog boravka među njima, poseta srednjovekovnim crkvama i manastirima, utvrđenim gradovima i bojištima bio je opčinjen jedinstvenošću srpskog narodnog stvaralaštva. Kao jedan od najboljih pesnika romantizma i iskreni zagovornik prava na život u slobodu, Lamartin je bio zaljubljenik u tematski, stilski, jezički i simbolički beskrajno raznoliku i bogatu poeziju, epsku i lirsku. |
