Kako mi je june pojelo Marksa
U selu Prijanovići kod Požege, u porodici Đurđa Kovačevića, 1937. godine rođen je sin Mlađen. Odrastao je u porodici sa starijom sestrom i mlađim bratom na imanju od osam hektara zemlje. Kad se otisnuo iz rodnog sela, Mlađen je postao cenjeni stručnjak, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Brojne generacije studenata pamte ga kao vrsnog predavača koji je nesebično prenosio znanje.
Od 1996. pa do 1998. godine Mlađen Kovačević bio je šef katedre za međunarodne ekonomske odnose na Ekonomskom fakultetu. Autor je velikog broja radova iz oblasti međunarodnih ekonomskih odnosa, međunarodne trgovine i učesnik mnogih domaćih i internacionalnih skupova ekonomista.
Član je Akademije ekonomskih nauka i saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
RAD OD RANE ZORE
- Otac Đurđe i majka Radinka bili su vredni ljudi i nas decu učili su čestitosti. Vrlo skromno smo živeli posle Drugog svetskog rata, a otac nas je bukvalno zorom iznosio iz kreveta da radimo u polju. Već sa šest godina čuvao sam ovce. Bili smo siromašni, imanje je bilo zapušteno, jer je deda otišao na Solunski front i nikad se nije vratio. Ime sam dobio po dedi, a godinama kasnije kada sam odrastao tražio sam njegovo ime na vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu. Nisam našao ime, ali sam beskrajno ponosan na njega.
- Sa starijom sestrom Draganom i mlađim bratom Milanom pravio sam, poput ostale dečurlije, nestašluke. Imao sam lepo detinjstvo, mada smo više jeli proju nego kajmak. Sećam se da smo pravili brane na seoskom potoku, pa sam zbog ledene vode kao 12-godišnjak dobio upalu skočnih zglobova. Tada u zemlji nije bilo penicilina i ostalih lekova, pa mi je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo.
- Zbog bolesti sam propustio tri godine školovanja. Lečio sam se u Sremskoj Kamenici. Konačno smo preko prijatelja uspeli da dobijemo penicilin iz Amerike. Tada je bilo jasno da od mene kao radnika i domaćina na selu nema ništa, pa me je otac poslao na na školovanje. Iako sam obožavao matematiku, upisao sam ekonomiju i time sve iznenadio.
- Posle toga nisam imao problema sa zdravljem. Nisam bio na bolovanju od 1972. godine. Za dobro zdravlje mogu zahvaliti genetici i stilu života. Mozak i pamćenje održavam stalnim igranjem šaha. Šah mi je ljubav od najranijih dana. Interesantno je da posledice upale zglobova koju sam imao u detinjstvu nikada kasnije nisam osetio.
SUSRET SA MILOŠEVIĆEM
- Još u 19. godini kao gimnazijalac u Užicu postao sam član Saveza komunista Jugoslavije. To je u to vreme bilo normalno da odlični đaci budu učlanjivani u partiju. Bila je to velika čast. Kasnije sam, sticajem okolnosti, postao organizacioni sekretar partijskog komiteta na fakultetu, a na tom mestu sam zamenio Branka Kostića, koji je kasnije bio v. d. predsednika Predsedništva bivše Jugoslavije. Tada sam imao priliku da upoznam i šefa partije na Pravnom fakultetu, a to je bio Slobodan Milošević. Bio je uvek nekako uzdržan, nesklon druženju, možda ga je ta osobina i opredelila kao političara, kao čoveka koji sluša mišljenje drugih. I kasnije kroz njegovu karijeru govorilo se da slabo reaguje na okolinu.
- Mi studenti Beogradskog univerziteta imali smo seminare na Bohinju, u Rovinju, u Budvi. Bilo su to nezaboravna druženja mladih ljudi iz cele Juge. Sećam se da je na te seminare dolazio i Slobodan Milošević, ali bez Mirjane Marković.
- Kao Fordov stipendista 1966. otišao sam na Harvard u SAD. Tu sam ostao godinu dana, a kada sam hteo da produžim stipendiju, nisu mi odobrili pa sam sa prijateljima otišao na putovanje kroz SAD koje je trajalo 50 dana. Mada sam se divno proveo na tom dugom putovanju, nikada kasnije nisam poželeo da odem u Ameriku. Jednostavno, nisam bio previše oduševljen tom zemljom. Zapravo, najviše me fascinirala univerzitetska biblioteka na Harvardu. Uvek puna čitalaca.
U GOSTIMA KOD TITA
- Oženio sam se Gordanom, divnom devojkom, bili smo kolege na fakultetu, mada je ona mlađa od mene, jer sam tri godine pauzirao zbog bolesti. Gordana je iz Pirota, a majka joj je Slovenka. Moja Gordana je nežna i prefinjena žena, i to je razlog zbog čega sam se zaljubio u nju. Venčali smo se 1966, a na medeni mesec otišli smo u Dubrovnik. Sećam se, moj Partizan je igrao finale Kupa šampiona protiv Real Madrida. Gordana i ja smo prvo hteli da se skućimo, pa onda da stvaramo porodicu. Sin Vladimir je rođen 1977, posle 11 godina braka. Ovih dana upravo mu spremamo svadbu.
- Čuveni ekonomista Branko Horvat formirao je Institut ekonomskih nauka gde sam i radio. Doktorirao sam 1972. godine. Sećam se jednog zanimljivog slučaja dok sam još studirao, a leti sam išao kući na ferije. Desilo mi se da sam izučavao Marksov "Kapital" i da mi je june pojede nekoliko tomova. Tako sam ostao bez trećine knjige. Kasnije smo se šalili na tu temu - june pojelo Marksov "Kapital" .
- Horvat nas je terao da idemo na savetovanja ekonomista u Opatiji, govorio je da je to dobro za nas, da učestvujemo u kreiranju ideja, kritikama. Na jednom savetovanju usprotivio sam se politici tadašnjeg premijera Branka Mikulića. To je bila prava senzacija. Uvek sam bio oštar na jeziku. Mada su me nazivali komunjarom, interesantno je da nikada i nigde nisam citirao Marksa.
- Upoznao sam Tita 1957. godine kao predsednik partijskog komiteta gimnazije u Užicu. Bio sam gost na prijemu koji je Broz organizovao. Naivno sam se nadao da će uspeti sa Titom da odigram partiju šaha. Naravno da nije bilo ništa od toga, ah te mladalačke želje.
ODMOR NA DURMITORU
- Nikad nisam voleo da novac držim u banci. Voleo sam da gradim tako smo supruga i ja kupili pre više od 40 godina stan na Novom Beogradu, kada je u tom delu prestonice još bio pesak. Potom smo kupili plac na Milni na Braču, sagradili vikendicu u Barajevu, i jednu na Durmitoru, za mene najlepšoj planini. Nažalost, vikendicu na Braču smo budzašto prodali. Zato vikendicu na Durmitoru obožavamo. Ja sam pasionirani ljubitelj cveća. Dve godine sam bio pobednik u pravljenju najlepšeg buketa cveća. Mnogi takmičari bi odustajali kada bi čuli da ja učestvujem, jer znaju sa koliko pažnje pravim bukete. Takođe sam bio i predsednik Udruženja ljubitelja Durmitora. Ja sam jugonostalgičar. Žao mi je što se bivša velika država raspala.
- Sve je nekako bilo drugačije pre desetak godina. Te 2000. srpski političari najavljivali su da će naša zemlja biti primer ekonomskog čuda. Kako stvari stoje, izgleda da ćemo pre u svetu biti poznati kao srpsko privredno čudovište. Sve je u sunovratu - industrijska proizvodnja, obim trgovinskog prometa, izvoz, likvidnost u privredi, poljoprivreda... S tim teretom i negativnim trendovima ušli smo u ovu godinu i u njenoj prvoj polovini ne vidim na vidiku apsolutno ništa što obećava nekakav preokret.
- Naša država već previše duguje međunarodnim finansijskim organizacijama, domaćim bankama, drugim državama poput Kine ili Rusije, ili za izdate hartije od vrednosti za koje je morala da odloži dospeće jer ne može predviđenom dinamikom da ih vraća. Zaduživanje po principu "uzmi sve što ti život pruža, dok si na vlasti" je strašno, jer će sadašnje zajmove morati da vraćaju naredne generacije. Žao mi je mladih ljudi, završavaju škole, fakultete, a posla nema. To je veliki problem ove zemlje, jer na mladima svet ostaje.
Dinkiću na babinama- Izveo sam generacije i generacije studenata, nikad nisam imao problema sa mladim naraštajem. Neprijatno je odjeknula izjava Mlađana Dinkića koji je pre 11 godina izjavio da pojedini profesori sa Ekonomskog fakulteta, misleći i na mene, pričaju o ekonomiji kao da je 1970, a ne 2001. godina. A ja sam samo upozoravao na preterani neoliberalizam. Inače kada je rođen Mlađan, ja sam bio u grupi ekonomista koja je određena da ide da vidi bebu, pošto je njegova majka radila na Institutu ekonomskih nauka.
Doping kreditima- Današnji problem srpske ekonomije leži u defektnom konceptu reformi koji nam je nametnuo MMF još pre 10 godina. Oni koji su sebe nazivali vizionarima i danas insistiraju na tome, pa pod pritiskom MMF tumaraju u začaranim krugovima donoseći samo štetu zemlji. Taj koncept, proistekao iz Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka, američka administracija), nezaposlenost ne smatra ekonomskim problemom. Njima su važni stabilizacija, privatizacija, liberalizacija spoljne trgovine... Pod uticajem toga, ni u Srbiji danas niko ne vodi računa o nezaposlenosti ili demografskoj krizi. Niko ne vodi računa o narodu. Umesto toga, zvaničnici samo krpe rupe, zadužuju se gde god mogu. Oslanjanje na strane kredite podseća na korišćenje dopinga kod sportista. Ako neki sportista, umesto napornog treninga, sve više upotrebljava doping, njegova sposobnost biće privremeno povećana, ali će vremenom naglo pasti, a posledice po njegov organizam biće vrlo neprijatne. |
