Glad za ponos ne pita

Prosim već nekoliko godina i svaki put kada ispružim ruku da mi prolaznici udele novac osećam se jadno i postiđeno, kaže za "Vesti" Dragan Milićević (62), bivši radnik.

Dragan Milićević, bivši radnik, sada prosjak

 

Zaokupljeni pričama o priključenju Evropskoj uniji, u šta i sami ponekad ne veruju, srpski političari nemaju vremena ni da primete da je na ulicama srpskih gradova iz dana u dan sve više ljudi koji prose. Naravno, među onima koji traže milostinju veliki je broj profesionalaca kojima je prošnja posao, ali ovde nije reč o njima. Reč je, dakle, o radnicima koji su ostali bez posla, te im je ispružena ruka jedino način da ne umru od gladi. Jedan od retkih koji je prihvatio da otvori dušu je Dragan Milićević iz okoline Lučana, koji u iščekivanju penzije prosi u Kraljevu, Čačku, Ivanjici i Gornjem Milanovcu.
 

Izaći na ulicu sa ispruženom rukom, a posebno prvi put, verovatno je veoma neprijatan osećaj?

- To je osećaj koji ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju. Kako mi je bilo prvi put kada sam izašao na ulicu da prosim, rečima se ne može opisati, ali iako prosim već četiri godine taj osećaj se javlja svakog dana. Ukratko, jadno, bedno i ispod svakog ljudskog dostojanstva, ali između gladi i stida ja i mnogi drugi radnici koji su ostali bez posla, a sve ih je više, izabrali smo ovo drugo. Sramota me je i sada dok razgovaramo.
 

Zar je došlo dotle da morate na ulicu na ovakav način?
- Niko normalan sebi ne bi dozvolio da prosi iz obesti. Ali, na poslu sam povredio ruku i kuk i ostao invalid, a takvog radnika niko neće. Naravno, sa besparicom dolaze i druge nevolje, kao što je raspad porodice i - jednog dana se čovek probudi sam, bez ikakvih sredstava za život. I, šta će drugo - ili da skoči u bunar, a takvih slučajeva su pune novine, ili da pobedi stid i prosi. Ja sam, eto, izabrao ovo drugo, očekujući da prođe još dve-tri godine koliko mi nedostaje do penzije, ali i čekajući neka bolja i pravednija vremena.
 

Ko je kriv zbog svega što se dešava vama, ali i drugim radnicima?
- Nikada se nisam bavio politikom, ali, kada je već takvo pitanje, onda mislim da su za ono što se dešava u zemlji najveći krivci - sami radnici. Oni su nekada bili sila koju su svi poštovali i respektovali. Međutim, danas radnička klasa gotovo i da ne postoji, niti ih ko za šta pita. Gazda može da mu da platu, a i ne mora. Može da ga otpusti kada god hoće, može da mu ne plaća socijalno i penzijsko osiguranje, može da mu radi šta hoće, a radnik i dalje ćuti. Eto, jutros vidim u novinama da je neki gazda dao otkaz radnici koja treba za dan-dva da se porodi i niko mu ništa ne može. Radnik u Srbiji se pretvorio u uplašeno stvorenje koje može da gazi kako ko hoće.
 

Može li da se preživi od prosjačenja?
- Može, jer narod u ovom kraju još uvek nije izgubio dušu i veoma dobro razaznaje ko prosi zato što ga je muka naterala, a ko pruža ruku zato što mu je neki gazda iz hladovine tako naredio. Dnevno "zaradim" između 500 i 700 dinara, a verskim praznicima bude i više, i to je dovoljno za "leba i s leba". Do sada nikad nisam imao nikakvu neprijatnost, osim sa samim sobom. I policija dobro zna da radnik bez muke neće na ulicu. Ponekad me uz izvinjenje legitimišu, onako reda radi, a dešava se da i sami ubace sitninu u kutiju ispred mene.