Za Srbe je i Irak terapija

Nenad Aranđelović iz Paraćina nikad nije mogao da odoli oružju. Odlazio je u streljane još kao student i počeo da se druži sa ljudima koji su bavili ovom disciplinom, da upoznaje razne trikove i rukovanje oružjem. Kada se 1994. godine vratio sa školovanja u Paraćin, nastavio je da se bavi praktičnim streljaštvom, odnosno praktičnim šutingom i to o svom trošku, jer je ta disciplina interesovala mali broj ljudi. Iste godine otvorio je i servis za oružje.

Od 2001. godine ljudi su počeli masovnije da se organizuju u klubove, a naredne godine počela je liga IDPA, koja neguje praktičnu primenu oružja u realnim situacijama - zadaju se situacije sa taocima, teroristima i slično.

Nenad Aranđelović, stručnjak za oružje

 

Da li ste osvajali neke značajnije nagrade u ovoj sportskoj disciplini?
- Godine 2005. bio sam drugi u Srbiji i Crnoj Gori u generalnom plasmanu, u Sloveniji sam uzeo jednom zlatnu i dva puta srebrnu medalju. Bio sam i član reprezentacije Srbije i Crne Gore sa borbenom pumparicom.
 

Da li je praktično streljaštvo imalo neku ulogu u određivanju vašeg životnog puta?
- Da. Na Evropskom prvenstvu 2004. upoznao sam takmičara koji je radio za jednu englesku kompaniju. Rekao mi je da nisam vešt samo sa pištoljem, već i u taktici. Pitao me je da li bih radio u međunarodnoj kompaniji za obezbeđenje. Reč je o kompaniji koja ima ogranke u Nigeriji, Južnoj Africi i Južnoj Americi. Već naredne godine otišao sam za Irak, gde je ova kompanija radila poslove vezane za američku vojsku.
 

Na kojim poslovima ste vi radili?
- Mi smo u Srbiji naučili sve da radimo na juriš, na "o ruk", bez neke taktike i logističke podrške. Prvog dana u Iraku rekli su mi da im ne trebaju heroji, već mudri ljudi koji treba da odrade posao, zarade svoju platu i da je potroše kod kuće. Prvi ugovor koji sam potpisao odnosio se na obezbeđivanje menadžera jedne privatne kompanije koja radi za američku vladu. To što sam Srbin nije im smetalo jer su imali više poverenja u strance nego u lokalce. Domaće stanovništvo bilo je prilično raslojeno, neobrazovano i nikada se nije znalo ko za koga radi. I među šiitima, koji su navodno bili snaga uzdanica Amerikanaca za invaziju, bilo je ljudi koji su bili protiv njih i stranaca uopšte.
 

Da li ste obezbeđivali još neku poznatu ličnost?
- Da. Drugi ugovor odnosio se na čuvanje američkog generala, šefa inžinjerijske službe za severni deo Iraka i njegovog ađutanta, majora po činu. Tim u kome sam i ja radio bio je američko-engleski.
 

Da li ste imali još neke poslovne ponude?
- Nudili su mi ugovor da direktno radim za američku vladu, a ne preko agencije. Dobio bih ogromne beneficije. Doduše, plata bi bila manja, ali sam mogao da dobijem zelenu kartu za dva do tri meseca. "A šta će mi?", pitao sam. "Pa vi iz istočne Evrope želite to najviše", rekao mi je šef. Odgovorio sam mu da imam kuću, kola, posao, rodbinu, prijatelje i da su naše devojke lepše, a kafane bolje. Na Ameriku sam ljubomoran samo što ima liberalnije zakone o oružju i Diznilend. "E, svaka ti čast, to još nisam čuo", odgovorio je zbunjeno šef.
 

Da li se način njihovog obezbeđivanja razlikuje od, na primer, "prstenova", načina na koji se čuvaju čelni ljudi u Srbiji?
- Tačno je da se u mirnodopskim uslovima ljudi čuvaju tako što se telohranitelji organizuju u "prstenove". Fanatik bi napao samo čoveka u prvom prstenu. U zonama visokog rizika, ratnim područjima, praktično, nikada ne znaš ko je potencijalni napadač. Fanatizam je velika opasnost i može da se očekuje najsuludiji napad. Fanatici ginu samo zbog ideje ne birajući koliko će ljudi stradati osim njih. U mirnodopskim uslovima profesionalci gađaju samo jednu ličnost, izbegavajući druge žrtve, jer razmišljaju koliko će ih svaka smrt koštati zatvora.
 

Da li ste bili dobro opremljeni?
- Naravno. Svi koji su radili u najvišem profesionalnom timu imali su pancirne prsluke visoke klase, automatske puške, šlemove, radio-opremu. Pošto nismo radili u urbanim sredinama u kojima možete da se oslonite na pomoć vojske, policije, lekara, bili smo obučeni i za pružanje ratne prve pomoći. Svako od nas bio je spreman da ušije ranu, daje infuzije, imobiliše ruke i noge, spreči gušenje, sanira velike opektone.
 

Koliko ljudi je činilo vaš tim?
- Najmanje osam ljudi. Generala smo obezbeđivali sa 12 ljudi i četiri blindirana vozila. Zbog specifičnosti terena vrlo brzo smo shvatili da je kolona od četiri blindirana džipa najbolja, jer je manje uočljiva, zato što podiže manje prašine. Da smo ga obezbeđivali sa manje vozila, teže bismo blokirali saobraćajnice, formirali trougle u slučaju napada i slično.
 

Da li ste ikada požalili što ste radili takve poslove?
- Ne. Bilo je to veoma interesantno iskustvo. Rukovao sam najprofesionalnijim oružjem, završio brojne kurseve, naučio mnogo toga. Obično kažem da sam bio na rehabilitaciji, iako sam radio u ratnoj zoni. Moji Paraćinci se iščuđavaju, ali ja im odgovorim da se tamo tačno znalo zašta je svako zadužen, plata je bila odlična, posle tri meseca rada imali smo mesec dana plaćenog odmora sa plaćenom povratnom kartom. Osim toga, upoznao sam interesantne ljude iz celog sveta. To je u odnosu na Srbiju - prava terapija!

Da li je stradao neko iz vašeg tima?
- Izgubili smo nekoliko ljudi. Najviše opasnosti pretilo je od bombi na putu i bombaša samoubica u kolima.
 

Kada ste se vratili u Paraćin?
- Nažalost, vratio sam se 2008. Ne znam da li je naša kompanija počela da gubi ugovore s klijentima jer je već bila šesta godina ratovanja ili je to zbog toga što su lokalne kompanije počele da preuzimaju poslove. Bilo mi je žao što nisam uspeo da dobijem posao na obezbeđivanju brodova od pirata koji su prolazili pored somalijske obale. Dobio sam ponudu da budem šef tima. Ali, čovek koji nam je ugovarao posao zahtevao je određenu opremu, dane za odmor, životno osiguranje. To je bitno povećalo cenu angažovanja, pa su našli jeftiniju kompaniju. U svakom slučaju, drago mi je što sam tamo radio, a najveća nagrada je statua Ernesovog vojnika, koju sam dobio prilikom odlaska, a koju dobijaju samo retki.
 

Čime ste se bavili od povratka u Srbiju?
- Radim u svom servisu za popravku oružja. Ali, to nije servis za klasične popravke, već sam se orijentisao na mini proizvodnju prateće opreme za oružje, poput mehanizma za okidanje, kočnica, držača za snajpere, a najviše se traže montaže optičkih nišana. Zarađujem dovoljno za pristojan život. Moji klijenti su ljudi kojima je oružje sredstvo za rad i sportisti. Poznat sam po kvalitetnoj opremi.
 

Da li se bavite nekim sportom koji ima veze sa oružjem?
- Bavim se pucanjem sa benča, odnosno oslonca. To je klasična snajperska disciplina za koju ne može da se koristi standardni karabin, već su potrebni savršeniji mehanizam i preciznije brušeni nišani. Cele prošle godine bio sam prvi u Srbiji u kategoriji lakih karabina na 200 metara. Nažalost, na takmičenja nikada nije došlo više od 50 takmičara jer je to veoma skup sport. Teško je i nabaviti kvalitetne cevi, nismo u mogućnosti da pravimo municiju, a opštepoznato je da se dobar rezultat postiže metkom pravljenim baš za tu pušku. U tom pogledu kaskamo za svetom 30 godina.