Žene u srpskim ustancima (6): Kum izdao dvaput
Slom Prvog srpskog ustanka oterao je Karađorđa u izbeglištvo, pa je i njegovu porodicu zadesila ista sudbina. Kada su 1813. godine Petrovići stigli na austrijsku granicu, njegova žena Jelena nije imala nikakvih ličnih dokumenata. Vlastima u zemunskom karantinu rekla je da ima 48 godina.
Tada je opisana kao voždova supruga pravoslavne vere, visoka stasa, lica duguljasta, očiju smeđih, usta i nosa pravilnih. To je jedan od malo opisa Jelene Petrović, a do danas je sačuvan samo jedan njen portret, i to iz poznih godina.
PISMA LJUBEZNOJ KUMI
Do kraja 1814. godine Karađorđeva porodica boravila je u Sremskoj Mitrovici, potom se preselila u Rusiju. Više od decenije i po Jelena je sa decom živela u Besarabiji, u Kišinjevu i Hotinu. Izbeglištvo, makar i u prijateljsku carevinu, teško joj je padalo.
Već posle tri godine, dok joj je muž još bio živ, Jelena je pisala ruskoj vladi i samom caru da joj s decom dozvoli povratak u Srbiju, a da oni zadrže Karađorđa. Dogodilo se obrnuto. Karađorđe se vratio u Srbiju i tamo našao smrt u Radovanjskom lugu 1917, prema nalogu svog kuma Miloša Obrenovića. Jelenina žalost nije imala granica. Prolazile su godine a njena porodica, kao i porodice mnogih Karađorđevih starešina, nije se snašla u novoj sredini iako su svi imali dovoljno novca za život.
Naprotiv, želja za povratkom stalno je rasla. Jelena je prva među njima shvatila da je u Srbiji voždovo vreme zauvek prošlo i da je Miloš jedini i svemoćni gospodar. Svoju priliku da se vrati videla je u tome da knez ipak nije zaboravio da mu je Karađorđe kum, da ga je venčao sa Ljubicom.
Jelena je kneževskom paru u Srbiji počela da upućuje srdačna pisma, puna i zadovoljstva zbog ponovnog susreta i poniznosti. Ljubica joj je uzvratila pismom u kome je Jelenu oslovila sa "ljubazna gospojo kumo" i izrazila veliku radost što će se uskoro videti, ali joj je jasno stavila do znanja kakav će biti njihov budući odnos. Potpisala se kao "kuma Ljubica M. Obrenovića, Knjaginja Serbska".
Upornost Jelene Petrović se isplatila. Ruski car i srpski knez su se konačno dogovorili da se od proleća 1831. srpske izbeglice vrate svojim kućama. Već početkom te godine voždova udovica i njen sin Aleksandar, koji se bio i oženio, dobili su ruski pasoš.
Nedostajala im je još dozvola srpske strane za prelazak granice. Uz zahvalnicu i pozdrave Jeleni je od ruske vlade stiglo još hiljadu dukata za putne troškove, što je bila značajna suma u to doba. U leto 1831. godine karavan srpskih izbeglica je konačno stigao na granicu, u ribnički karantin, u nahiji porečkoj. Ali, to je bio samo početak novih muka. Graničari su Jeleni Petrović naložili da se vrati u Vlašku, sa celom porodicom i pratnjom. Propustili su samo voždovu kći Stamenku sa decom. Jelena se našla u ponižavajućem i bezizlaznom položaju. Više nije primala rusku penziju. Ponovo se obratila "milom kumu" i ruskom caru, upozoravajući ih da može da živi jedino tako što će prositi, a zar to mogu da dozvole carevina i kneževina?
U međuvremenu je i Milošu polako isticalo vreme na prestolu. U leto 1839. godine proteran je iz Srbije. U prepirkama ko će da ga nasledi, priliku su iskoristili Karađorđevići.
Ustavobranitelji Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević su preko Stefana Stefanovića, ministra pravde, pozvali voždovog sina Aleksandra i njegovu majku Jelenu da dođu u Srbiju. Ovog puta oni su prešli granicu bez smetnji i stigli do Negotina, što je kod obrenovićevaca izazvalo pometnju, jer su oni i bez Miloša ostali na vlasti.
Ministar policije Đorđe Protić, vatreni pristalica mladog kneza Mihaila, naložio je da se istraži ko je i kako pozvao Karađorđeviće u Srbiju. Istraga je samo nakratko odložila njihov dolazak. Početkom oktobra 1839, Jelena je stigla u Beograd posle punih četvrt veka. Ceo javni i politički život počeo je da se vrti oko voždove supruge.
Dva meseca su je bez prestanka obilazili varoške gospođe i gospoda, a novine o tome marljivo izveštavale. Jelena Petrović je bacila u zasenak i sina Aleksandra, koji je dobio službu u beogradskom sudu. Ubrzo ga je knez Mihailo uzeo za ađutanta. Jelena je kod Mihaila i njegove majke Ljubice mogla da se ponaša kako je htela. Ipak, nije doživela da vidi kako njen sin Aleksandar polaže svečanu zakletvu i postaje te iste jeseni knez srpski. Umrla je januara 1842, u 75. godini.
PLAKALO CELO SRPSTVO
Malo pred smrt, novinarima je Jelena Petrović poverila poslednju i jedinu želju, da bude sahranjena u Topoli pored svog Crnog Đorđa, u mestu "mojih najlepših uspomena". Prestonica joj je priredila dostojanstven ispraćaj. Prednjačili su Obrenovići, Mihailo i Ljubica, prateći po ciči zimi i snegu voljenu kumu od Beograda do Topole. Izveštač "Narodnih novina" svoj članak je završio rečima da je "plakalo sve što je srpsko".
Karavan izbeglicaJelena Petrović je u ruskom pasošu označena kao supruga "bivšeg srpskog vrhovnog vožda Georgija Černago" i tu je stajala naznaka da putuje sa sinom Aleksandrom, njegovom ženom Persidom, unukom Đorđem Aleksijevićem, ćerkom Stamenkom, njenim sinom Kuzmanom i ćerkom Jelenom. Sa njom je bila i posluga koja ih je pratila još iz Srbije, te Avram Popović, njegova žena Jelena, Ivan Jaković, sa četvoro kola i 16 konja i slugama, Ciganima, Gligorijem Lučerom i dvojicom dečaka, Nikolajem i Grigorijem. |
Dok je Karađorđe doživeo da uda samo kćeri, Jelena je poživela dovoljno i da oženi sinove. Najstarija Sava se udala prva za Antonija Ristića, rodom iz Kamenice rudničke, momka iz voždovog obezbeđenja. Momci su čuvali Karađorđa kad je bio u Topoli, ali i njegove ukućane. Od svih koji su okruživali njenog oca, Antonije joj je bio najmiliji. Sava svoja osećanja nije krila pa joj nije smetalo kada su je sestre zadevale zato što mladiću poklanja jabuke. Kada je odlučila da se uda za Antonija, otac ih je blagoslovio, ali se zamerio mnogima kada je zeta uzdigao u vojvodu, mada junaštvo u ustanku nije moglo da mu se zameri.
Njegov učitelj Sima Milutinović Sarajlija mu je posvetio pesmu. Antonije je, ionako plah čovek, počeo da se ponaša kao da je voždov sin a ne samo zet, i sa novim položajem se i prozlio. Promenio je prezime u Pljakić. Dom mu je bio u Karanovcu, budućem Kraljevu, gde je počeo da se bogati pljačkom, ali se pokazao i kao nemilosrdni ubica. Bio je jedan od malo srpskih starešina koji je imao i ličnog dželata. Pored kuće u kojoj su se rađali voždovi unuci, širilo se i groblje, na kome je, po naredbi Pljakićevoj, pogubljena i neka nesrećna žena, nabeđena da je veštica. Antonije je sa porodicom i voždom izbegao u Rusiju, i tu je i umro 1832. godine. Sava je poživela još 15 godina.
Zeta u tamnicuSara Petrović se udala u vreme žestokih okršaja 1810. za vojvodu Nikolu Karamarkovića. O njemu je progovorio, i to skoro četiri decenije posle Nikoline smrti Petar Jokić, nerazdvojni Karađorđev drug Karamarković zamenio Milana Obrenovića na mestu užičkog vojvode. Bio je rodom iz Lunjevice. Na Torniku kod Sokola bio je glavni šanac ustanika valjevske nahije, a gradio ga je i njemu se borio Hadži Milentije. Kada je Milentije postao vladika, zamenio ga je Nikola Karamarković, koji je po Jokiću "rđavo vladao". Zbog toga ga je vožd bacio u tamnicu. Nikola je sa Sarom imao samo ćerku Katarinu, koja se udala za beogradskog trgovca Koču Pešika. Sara se preudala za Todora Bojanića, velikog rodoljuba iz Hercegovine. Živeli su u Šapcu i ona mu je rodila četvoro dece. Umrla je posle Todora, 1857. godine. |
Sutra - Žene u srpskim ustancima (7): Mala velika gospođa
