Žene u srpskim ustancima (2): Mirjan iz voždovog konaka
Srpske žene nisu mogle da pomognu svojim očevima, muževima i braći sa puškom u ruci, čak ni brigom o ranjenicima, jer im je to zabranjivao patrijarhalni moral.
Pošto su bile nepismene, nisu mogle ni da sede u štabovima u kojima se održavala veza i organizovale borbe. Na njihova pleća je i pored toga pao najteži ratni posao. Povele su brigu o snabdevanju ustanika, što se nije svodilo samo na šivenje uniformi i barjaka i pripremu hrane. Da bi uopšte moglo da se ratuje, morala je i dalje da se obrađuje zemlja i gaji stoka. Nikakvih zaliha u novcu i zlatu nije bilo, pa je stoka bila jedina moneta sa kojom se dolazilo do oružja. Kako je većina srpskih domaćina otišla za Karađorđem, žene su povele glavnu reč u celoj ekonomiji ustanka. U Beogradskom pašaluku gajile su oko dva miliona koza, ovaca, svinja i rogate stoke. Puške, barut i prvi top kupljeni su od prodaje svinja.
Epidemija veštica
Da je buđenje naroda bilo mučno i dramatično, pokazuju mnoga sačuvana svedočanstva. Kada je Karađorđe pozvao na oružje, Srbi nisu bili baš jednodušni u želji za slobodom. Mnoge je paralisao strah od turske odmazde, za koju se samo moglo zamisliti kakva će da bude pošto je već "mirnodopski" zulum bio strašan. Nažalost, našlo se i onih Srba koji su u ustanku videli dobru priliku i da prežive i da zarade, kao turske uhode i špijuni.
Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima je raja kretala i protiv sebe. Kako rat uvek donosi glad i boleštine, tako su i ljudi u selima počeli da umiru.
Na to je neuki i od vekovne turske okupacije zaostali narodni um reagovao kako se i moglo očekivati. Srbijom su poput epidemije počele da se šire priče o vešticama. I to ne o jednoj, dve u selu, nego o čitavim veštičjim saborima i pirovima.
Veštice su "stigle" i u ustaničko sedište Topolu. U varoši se nisu rađala muška deca, ljudi su umirali iz čista mira, a pomor stoke beše gotovo svakodnevan. Trebalo je pronaći krivca. I, pronašao se, u liku maćehe Petra Jokića, jednog od starešina ustanka. Nju je narod proglasio vešticom, glavnim pokretačem i počiniocem svih zlodela. Bez voždovog znanja i naređenja meštani ne samo što su ubili ovu nesrećnicu, nego su je još i isekli u paramparčad, da se slučajno ne povampiri.
Drugu "vešticu" su doveli Antoniju Pljakiću, karanovačkom vojvodi i Karađorđevom zetu. Da bi umirio narod, on je bez ikakve provere i istrage naložio da se napravi lomača i spalio je pred okupljenom svetinom! Karađorđe, koji je kao frajkor, bečki dobrovoljac i oficir video više sveta od sopstvenog sela, pobesneo je na ovakva opasna nedela. Dosta muka i vremena je potrošio da bi makar delom iskorenio narodna sujeverja. U tome su mu dosta pomogli učeni Srbi koji su počeli da ga okružuju. Pet godina od početka ustanka, Sovjet, prva vlada, doneo je Kriminalni zakonik koji je potpisao vožd i u čijem je 31. članu stajalo i ovo: "Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati, žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini".
Kada je Karađorđe sa vojvodama 1806. ušao u Beograd, zarobio je sve što je pripadalo dahijama. U plen su ušle i turske milosnice. Odmah su im se predale i slobodne devojke, gradske prodavačice ljubavi. Bile su to muslimanke isterane iz
Batine zbog Turkinje
Mnogi Srbi su se zagledali u pokrštene beogradske devojke, a jedan se toliko zaljubio da je hrabro otišao u Topolu voždu, ne bi li izmolio dozvolu za ženidbu svojom izabranicom. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdio i ljutito mu odbrusio: "Kojekude, po duši te! Ja sam nji' iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima!" Odmah je pozovao i svoje momke koji su nesrećnog Beograđanina ispratili iz Topole batinama. |
harema ili deca iz usputnih janičarskih veza. Da bi stekle poverenje nove vlasti i zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Ali, to im nije pomoglo da dobiju dozvolu za stari posao, što je značilo da im se zabranilo da javno zabavljaju ustanike i dokoličare.
Neke srpske starešine su smatrale prostituciju zlim turskim običajem, i zato je valjalo narod zaštititi od nje. Druge starešine su se, međutim, grabile za haremske žene, a vožd, inače strog i prek, nije im to branio.
Karađorđe Petrović je bio čovek satkan od protivrečnosti. Nagao po prirodi, ubio je čoveka već sa 13 godina. Lišio je života sopstvenog oca, kasnije i brata, ali mu sve to nije smetalo da bude uzoran i drag roditelj svojoj deci, naročito kćerima. Uživao je ugled izuzetnog muškarca ne samo u borbama, zauzdavanju starešina i poznavanju narodne naravi, nego i među ženama. Ipak, kada bi se nekoj približio, činio je to u najvećoj tajnosti, krijući se i od najbližih saradnika, tako da se o njemu nikad nije govorilo kao o preljubniku i razvratniku.
U osvojenom Beogradu vožd se uselio u konak Kučuk-Alije. Njegovi prohtevi su bili toliko skromni da čak nije tražio da mu se okreči novi stan, u kojem su uskoro počele da se događaju neobične stvari. U tim dahijskim odajama nečujno se kretao jedan tajanstveni momak za koga ni voždovi čuvari nisu znali ko je i šta je. Zvali su ga Mirjan. Momak se od drugih razlikovao po tome što nije bio razmetljiv ni bučan, i očigledno je bio najmlađi. Još nije imao ni brčića, a kamoli brade i brkova, i sa voždom je bio neprestano, umiljavajući mu se gotovo kao dete.
Opustile se vojvode po Beogradu, pa je i Karađorđe sve ređe odlazio u Topolu. Zabrinula se njegova žena Jelena, pa se usudila da krene na dalek i opasan put. Stigla je u dahijski konak i uverila se da joj je muž dobro. Taman kad se već spremila da krene deci u Topolu, vrati se u konak kao da je nešto zaboravila. Potražila je Pavla Cukića, jednog od voždovih ličnih čuvara. Bio je to najlepši i najveseliji među momcima, ali i čovek koji bi malo toga oklevao da uradi. O tome svedoči i činjenica da je sa svega 15 godina stigao i na tursku poternicu. Zahvaljujući mladosti i nevinom licu sačuvali su ga monasi, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala još iz Topole. Pošto su se nešto tajno došaptavali, voždova žena je požurila ka svom domu. Karađorđe je bio odsutan, obilazio je vojnike.
Kobna greška
Tada je Mirjan napravio kobnu grešku: izašao je iz konaka i previše se od njega udaljio. Kad se vožd vratio i video da ga Mirjan nije sačekao, zabrinuo se. I sam se dao u potragu sve dok momka nisu našli u nekom budžaku, mrtvog. Vuk Karadžić je kasnije svedočio da je te noći vožd oči isplakao od suza. Znajući dobro Karađorđevu narav, Pavle Cukić je pobegao iz Beograda pravo u hajduke. Tek tada se potvrdilo ono što se samo nagađalo. Mirjan je bio Mirjana, mlada devojka čije poreklo je do danas ostalo tajna. Većina ljudi u to doba, a i Vuk Karadžić, smatrali su da je bila Turkinja koju su beogradski oslobodioci pronašli, preveli u pravoslavlje i u voždov novi konak.
Osveta za ljubavnicu
Da bi se osvetio za ljubavnicu, vožd Karađorđe je poslao tajnu poruku svom nekadašnjem drugu, hajdučkom četovođi Petru Kraru da Pavla Cukića "ostavi" negde u gori. Pavle je, međutim, doznao šta će mu se dogoditi, pa je Petra preduhitrio tako što ga je skratio za glavu. Kasnije mu je Karađorđe na molbe supruge i prijatelja oprostio, i ponovo ga primio u momaštvo. |
Sutra: Žene u srpskim ustancima (3): Harem vojvode Milenka
