Žene u srpskim ustancima (1): Orgije Rudničkog bika
Uoči Prvog srpskog ustanka u Beogradskom pašaluku je živelo 300.000 Srpkinja i nijedna nije umela da čita i da piše. One su radile najteže poslove i život provodile bez ikakve zaštite, porodične i pravne.
Srpske žene su na početku 19. veka bile deo porodične imovine, kao stoka, njiva ili kuća, i reč najbolje među njima bila je slabija od reči najlošijeg muškarca. Ali, i od tog zla dolazilo je gore. Beogradskim pašalukom su u to doba vladale četiri dahije, Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić. Janičari odmetnuti od sultana, bili su oličenje najgoreg doba turske vladavine na Balkanu. Beogradski pašaluk je postao slobodno lovište na ljude i imanja, o čemu govori i Vuk Karadžić, svedok tih godina. On je zapisao da su iz okruženja, posebno iz Bosne i Albanije, navalili "svi besposličari, krvnici i beskućnici", na mučeni srpski živalj kao "orlovi na strvinu", postavši poverljivi dahijski ljudi.
Dičio se zlom
Prava su bili lišeni i srpski knezovi, i to onih prava koje im je dao sam sultan. Nove turske vojvode, muselimi i subaše sa njihovim momcima, kabadahijama su najviše nad narodom tiranstvovali i besnili, zapisao je u biografiji Karađorđevoj hroničar 19. veka Konstantin N. Nenadović. Ljude su ubijali, otimali im konje i drugo što bi im se dopalo.
"Oni su često i najviše u letnje dane, a naročito vreme berbe vinograda, u sela na teferič izlazili, gdi su im seljaci morali ladnike od šume praviti, jelo i piće im za gozbu
Pravo prve noći
Karađorđe poticao iz siromašne porodice koja je često zbog boljeg posla menjala spahije i mesto boravka. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako je i njihovo imanje raslo. Oko 1786. se oženio Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu hteli dali svoju kćer Petrovićima, pa ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom.
Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji jer je poveo zbeg, oko čijeg se uzroka takođe sukobljavaju istorija i predanje. Navodno, to je učinio zato što nije mogao da dozvoli da Turčin provede sa njegovom ženom prvu bračnu noć, pa se u narodu pričalo kako je tog Turčina i ubio. |
besplatno donositi, gdi su se u jednom selu po nekoliko dana gostili, pa su u drugo selo prelazili".
Srpskoj raji je najteže od svega padalo to što su pustopašnim dahijskim upravnicima morali da šalju svoje žene i devojke koje bi potom Turci nagonili da igraju kolo pred njihovim hanovima, čardacima i konacima da bi sebi odabrali one koje bi im se dopale.
"Od tih žena su Turci birali su najbolje i najlepše Srpkinje, pa su s njima pod ladnicima, ladovitim grmovima i lisnatim šumarcima, ležali, valjali se, grljili i javno na sramotu pred očevima, braćom i muževima, sa nesrećnim Srpkinjama blud usred belog dana provodili."
Po zulumu je naročito zapamćen Sali-aga, brat Kučuk Alije, vojvoda i muselim u Rudničkoj nahiji. Ubistva i pljačke su mu bili svakodnevna zabava, a izvan nahije se pročuo naročito po surovosti prema ženama. Ovaj aga je imao svoju vojsku i sa njom išao sela do sela. Pored agine sofre uz svakog Turčina morala je da sedi i po jedna Srpkinja, dok su njega služile tri žene, koje je on krstio kao kraljicu, kralja i barjaktara!
One su bile obavezne da ga hrane kao dete što je bio najbezazleniji među njegovim prohtevima. A oni su bili takvi, da je ovog agu narod prozvao Rudnički bik. Sali-aga se tim ozloglašenim nadimkom posebno dičio. Da bi do kraja ponizio pravoslavnu raju, izričito je zahtevao da njegove vojnike i Srpkinje, koje su ih uveseljavale, služe muškarci, i to očevi, braća ili muževi tih žena.
Konstantin K. Nenadović piše da je pred konakom u Rudniku Sali-aga imao ozidan čardak sa ozidanom česmom, iz koje je šibala ladna voda. "On je naređiv'o, te su mu svake nedelje dolazile u grad mlade i devojke, te su kolo igrale pred njegovim čardakom, na kom je on sedio, teferičio, i bludničina na nargile i čibuk pušio, kavu srk'o, i za sebe birao lepšu i lepšu Srpkinju, te ju je poštenja lišavo."
Dahijska zverstva su bila povod za Prvi srpski ustanak koji je poveo Đorđije Petrović, od Turaka nazvan Crni Đorđe, Karađorđe, ali su predanje, pa i pojedini istoričari pobunu pravoslavnog življa u Srbiji povezali upravo sa beščašćem prema ženama.
Nenadović je naveo da je vožd "sa bolom u srcu svom smišljao kako da narodu pomogne i ropstva lance polomi. I tako čuje da će Sali-aga, Rudnički bik, koji je osim sviju zala zaveo za se i pravo prve noći na Srpkinju da spava s njime, pa onda da se uda, doći u manastir Voljavču u teferič, pa smisli bar za tad tog tiranskog nasilnika, da s duše naroda Srbskog skine, pa, i ustanak pokrene."
Atentat na Rudničkog bika je tada odložen jer su se ustanici pobojali da će se Turci svetiti paleći letinu, pa da narod neće imati od čega da se hrani i ratuje. Viđeniji Srbi su već u proleće 1803. počeli da se sabiraju i polako, došaptavanjem i da se dogovaraju. Književnik Ljubomir Nenadović je ostavio svedočenje, prema kome je njegov otac prota Mateja Nenadović pripovedao kako je za Đurđevdan te godine išao u Sarajevo i tamo utanačivao sa uglednim bosanskim Srbima da u isto vreme dignu ustanak.
U sličnoj misiji su bili su i Hadži Ruvim i pivski kaluđer Arsenije Galović, koji su održavali vezu sa crnogorskim vladikom Petrom Prvim Petrovićem. Dahije su se za to vreme u Beogradskom pašaluku poprilično opustile. Bili su najčešće pijani, ali, čim bi se malo otreznili mislili su samo na to kako da zauvek zadrže svoju vladavinu. Njima u ruke je preko Zemuna dopalo u ruke jedno pismo. Tragom tog pisma, dahijska potraga je stigla do Valjeva, do kneza Alekse Nenadovića, koje je on uputio austrijskom majoru Nitezeru, i u kome je najavljivao buđenje Srba iz učmalosti.
Niko nije siguran
Dahije su odmah sačinile plan kako da liše života i ono malo preostalih uglednih ljudi koji bi mogli da dignu narod na ustanak. Prepreku su uklonili na najsuroviji način, podmuklo i u krvi. Krenuli su u čuvenu "seču knezova", kako je pogubljenje srpskih starešina nazvala narodna pesma. Ipak, nisu uspeli da istrebe sve moguće kolovođe. Na tu odmazdu usledio je i odgovor srpske strane: zakletvom voždu i narodu u Orašcu, februara 1804. otpočeo je Prvi srpski ustanak. Ovoga puta, bio je mnogo više od obične pobune, bio je prava srpska revolucija koja je otpočela preokret i napredak u svim oblastima narodnog života, pa i u pogledu položaja žene. Do tada, njen muškarac, otac, brat ili muž bio je i jedini zaštitnik, a kako je i zaštitnik bio nemoćan i životno ugrožen, to je najvažnije bilo sačuvati goli život. O dostojanstvu žene i uticaju još nije moglo biti ni reči jer je još nisu uživale ni kćeri najistaknutijih ljudi.
Praznik zločina
Sali-aga je, kaže Konstantin K. Nenadović, "naređivo, te su mu nesrećne devojke i neveste u kolu kolale, i pevale gnusne za srpsko uvo pesme, od koji' pesama početak jedne ovaki je bio: 'Kup' se, ber' se, kolo igra da dočeka Sali-Agu, Sali-Agu, diku našu! Sad dolazi Sali-Aga, Sali-Aga, dika naša, progovara Sali-Aga: sad mi duša bajram (praznik) ima, kad mi mlada kolo vodi.' Slično, a o drugim turskim kabadahijama, govori i narodna pesma "Hajdučka puška", u kojoj barjaktar Mujo najavljuje dolazak u srpsko selo: 'Teško tome, kom na konak dođem, zaklaću vola ispod kola, i zaklati ovna ispod zvona, iskaću mu vina od tri leta, bez neveste večerati neću, bez devojke sam boravit neću." |
Sutra: Žene u srpskim ustancima (2): Mirjan iz voždovog konaka
