Školarinu otplatio šljivama
Zoran Ilić iz Mirilovca kod Paraćina (27) najmlađi je poljoprivrednik u selu na koga se vodi poljoprivredno domaćinstvo. U opštini je najveći proizvođač šljiva, koje je zasadio na 100 ari. Zanimljivo je i da se, kada je završio Poljoprivredni fakultet, Odsek zaštita bilja, iz grada preselio na imanje babe Dragice i dede Vladimira Živkovića.
"Nisam želeo da radim u poljoprivrednoj apoteci za platu od 25.000 dinara. Primenio sam nauku na dedinom imanju i otplatio školarinu. U jednom šljivaru od 45 ari, na primer, deda je maksimalan rod imao 10 tona. Taj šljivar sada rađa po 18 tona", navodi Zoran.
On kaže da na 90 odsto površine ima stenlejku, a samo na 10 odsto čačansku rodnu. Najbitnije je da se šljivar zaliva, da se tretmani obave na vreme, tako da najviše opadne dva posto cveta, što će doprineti odličnom rodu.
"Stvarno je neverovatno, ali više smo zaradili na tih 45 ari, koji su nam doneli rod od 18 tona šljiva, nego na kukuruzu koji smo zasadili na osam hektara. Pšenica traži velika ulaganja, skupo je seme, đubrivo, ureja, plaćamo kombajn, a ako je još loša godina, onda smo u minusu", dodaje deda Vladimir.
Zoran kaže da je računica veoma prosta. "U voćnjak na jednom hektaru treba uložiti oko 40.000 dinara. Ako iz njega dobijemo samo 20 tona roda prve klase, zarada je oko 400.000 dinara. U prskanje, đubrivo i seme za istu površinu pod kukuruzom treba uložiti oko 90.000 dinara, a zarada može da bude i samo 100.000 dinara kada je sušna godina", ocenjuje Zoran i kaže da sade i pšenicu na tri hektara, ali da, praktično, žive od zarade na šljivama.
Njegov deda nekoliko godina je bio rekorder u proizvodnji pšenice, a najviše, 6.700 tona po hektaru, predao je 1996. godine.
"Moj otac Stojadin još pre Drugog svetskog rata imao je traktor sa gvozdenim točkovima, a mi sada nemamo. Nekada smo imali najviše zemlje u selu. Ali, od 30 hektara 1950. godine konfiskovali su nam 27 hektara. Otac je jedini iz sela osuđen i na tri godine zatvora, jer nije mogao da preda ono što su mu razrezali. Tražili su mu 18.000 tona pšenice, iako je popisivač na vršalici zabeležio da je prinos 11.000 tona, zatim 1.700 kilograma pasulja, 3.000 kilograma goveđeg mesa, ne znam koliko masti i čega sve još", kaže deda Vladimir.
Prema njegovim rečima, ovo selo, koje je najstarije u opštini, zamire iz dana u dan. Zanimljivo je da je ono dalo 120 fakultetski obrazovanih ljudi i čak pet doktora nauka. Svi su se oni odselili i zaposlili u raznim gradovima Srbije. Zbog toga je nekadašnja osmogodišnja škola, u kojoj je bilo po dva odeljenja svakog razreda, pretvorena u četvorogodišnju. U četiri razreda nema ni 20 đaka.
