Rus koji je poginuo za Srbiju
Mnogo puta u životu čovek se zapita da li je sve što mu se dešava puka slučajnost ili postoji neki planetarni scenario koji određuje događaje. Jer, kako da Bogić Adamović iz takovskog sela Vrnčani drugačije da objasni to što je još 1964. godine, radeći na prepokrivanju bolnice u Gornjem Milanovcu, pronašao smotuljak koji je na neki način oplemenio uobičajeni život šumadijskog seljaka.
- Sve je počelo - objašnjava 75-godišnji Bogić Adamović - jednog letnjeg dana kad sam popravljao krov milanovačke bolnice u kojoj su u jesen 1944. godine lečeni ranjeni crvenoarmejci od kojih su mnogi u ovoj bolnici i umrli, a njihovi posmrtni ostaci su sahranjeni u zajedničkoj grobnici na Brdu mira u Gornjem Milanovcu.
Između crepa i grede primetio sam smotuljak u kojem su bile pohvalnice za hrabrost na ruskom jeziku, ispisane na hartiji za džakove sa ruskim pečatom, na ime vojnika Pavela Samsonoviča, vojnička bukvica, nešto malo rubalja, molitva na listu sveske i nekoliko pisama iz grada Saljsk na Donu.
Bogić Adamović je odlučio da počne potragu za porodicom crvenoarmejca Pavela Samsonoviča, koji sa još 407 svojih ratnih drugova izginulih u borbama za oslobođenje Čačka i takovsko-rudničkog kraja počiva na Brdu mira u Gornjem Milanovcu.
- Prvo sam poslao pismo na adresu koja je bila na poslednjem pismu koje je primio Pavel Samsonovič, ali pismo se vratilo sa napomenom da je primalac nepoznat. To se ponovilo nekoliko puta, a zatim sam se okuražio i pokušao da porodicu pronađem preko ambasade SsSR-a u Beogradu, ali bez neke prevelike nade u uspeh.
Tito i Brežnjev otkrili spomenik
|
Svega šest meseci nakon moje molbe, stiglo mi je pismo od Pavelove kćerke Jekatarine Pavlovne, koja je tada živela na Kamčatki i od tada je sve bilo kao na filmu. Usledile su desetine pisama sa jedne i sa druge stane, a zatim sam dobio poruku da će mi Jekatarina stići u goste - objašnjava Bogić Adamović.
Iako je Bogić Adamović ćerku crvenoarmejca Pavela Samsonoviča pronašao 1967, Jekatarina - Kaća Pavlovna je u Gornji Milanovac doputovala tek 1986, a njen boravak u kući Bogića Adamovića i te kako se pamti.
- Bilo je mnogo peripetija da Kaća dođe kod nas, ali važno je da je stigla. Odveli smo je u spomen-kosturnicu na Brdu mira u kojoj se nalaze posmrtni ostaci njenog oca i ti trenuci su zaista bili dirljivi. Jekatarina je satima plakala i ljubila spomenik, a zajedno sa njom smo plakali i mi. Sa groba je uzela grumen zemlje i jedan cvet i to je odnela sa sobom u Krivij Rog, gde se nastanila nakon službovanja na Kamčatki. Kaća je u našoj kući u Vrnčanima ostala mesec i po dana. Tada mi se rodila ideja da je posestrim. Tako je ona dobila brata iz Srbije, a ja sestru - seća se Bogić.
Nakon prvog boravka u Vrnčanima, Jekatarina Pavlovna je dolazila još dva puta. Kada je Bogić Adamović ženio sina Zorana, na svadbu su sa Katarinom došle Mašenka, druga ćerka Pavela Samsonoviča, Jekatarinina ćerka Marina i unuka Ana, a nakon nekoliko godina Adamovići, Bogić i njegova supruga Milena uzvratili su posetu Jekatarini Pavlovnoj. Mislili su tada da se njihovo prijateljstvo nikada neće prekinuti.
- Tako smo mislili, ali je ispalo drugačije. Eto, nesreća te ruske porodice nas je spojila, a nesreće naših naroda su nas rastavile. Zbog raspada SSSR-a, a zatim i ratnih događaja u Jugoslaviji, prekinuti su naši kontakti zbog čega nam je veoma žao. Jekatarina nam se poslednji put javila kada su počeli ratovi u SFRJ i od tada smo izgubili svaku vezu. Mnogo puta smo slali pisma i pokušavali da ponovo je pronađemo, ali uzalud. Naravno, za nas Adamoviće bi bila velika sreća kada bi se jednog dana na našoj kapiji pojavila Jekatarina ili bilo ko njen, jer smo se na neki neobičan način vezali za porodicu čoveka koji je ostavio život za slobodu nas koji živimo u Srbiji - kaže Milena Adamović.
