Sanjamo o romskim kontejnerima

Slađan Nikolić je običan čovek koji svoju mnogočlanu porodicu pokušava da izdržava od poljoprivrede i povrtarstva, u selu Barelić, mahali Sveti Ilija, 20-ak kilometara severoistočno od Vranja. Pošto je seljak, ima da jede više puta dnevno, pa stiče odbrambeni refleks - duboko veruje da je živ, a to je na planini, gde siromaštvo kao čuma kuca na ulazna vrata, puna kapa.

Slađan Nikolić

Slađan živi na 1.125 metara nadmorske visine, u zaseoku koji se zove Sveti Ilija, jer ih Gromovnik stalno pohodi.

- Kad grmi, zemlja se trese, a nama pune gaće zbog straha da ne pada grad veličine guščjeg jajeta. Sve je ovde veliko, ali grad posebno.

Imate li protivgradnu zaštitu?
- Kako da ne, lično sam zadužen, po ugovoru o delu i naknadu od 4.000 dinara mesečno da ispaljujem granate. Postoji mesto ispod visa Motine, gde je ozidana jedna prostorija, dva sa dva, i lansirna rampa, samo ne postoje - granate. Evo, grmi, kiša pada, padne sitan grad, počelo leto, a ne dobih nijednu granatu. Valjda čekaju da se formira vlada i preslikana lokalna vlast, pa da pošalju.
x Ostaje da se molite Bogu?
- Problem je što nemamo gde da se molimo da nas poštede ale i alamunje. Imamo crkvu Svetog Ilije kojoj smo postavili temelje i tu stali. U stvari, tu smo se posvađali, onako prećutno, sve nam je nešto sumnjivo gde se dedoše pare i pomolimo se u sebi s nadom da će Bog da nam dovrši svetinju uz pomoć njegovog izaslanika vladike vranjskog Pahomija. Za sada je sve stalo na molitvama.

Postoji nesloga među meštanima?

- Kakva nesloga, to je blaga reč, ovde postoje zavist, mržnja, opsednutost komšijom... Ne važi ovde "da komšiji crkne krava", već "da komšija crkne". Ako radiš, obrađuješ njive, dođeš do traktora, postaviš plastenik, krene povrće, onda si postao čir u selu. Svi se samo jedno pitaju: odakle mu, koga prevari, šta ukrade, a onda kad popiju, dobijaju ideje: jedni bi presudili komšiji po kratkom postupku, drugi bi da ga tuže nek se smuca po sudovima, treći da kunu i prokunu...

Kako uspevate da budete uspešan poljoprivrednik?
- Dobio sam plastenike od nemačke organizacije Help uz pomoć vranjskog NVO Životna pomoć i njenog predsednika, velikog humaniste Ljubinke - Bube Milovanović. Ona me je predložila i dobili smo dva plastenika. Otad progledasmo i postadosmo ljudi, ali otad psuju i mene i ove koji dadoše. Samo jedno čuješ: "Lopovi!"

Pre toga živeli ste u teškim uslovima?
- Ovde je najteže ako se oženiš i izrodiš decu, a ako si momak, kojih ima koliko hoćete i zovemo ih "dirin dede", jer su prestareli, onda je lako, po principu "jedna

duša, jedna guša". Moja žena Sunčica i ja smo izrodili šestoro dece, pet kćeri i sina. I decu i sebe doveli smo u nezgodan položaj, da pošto nigde ne radimo, postavimo uže ispred kuće na vrbe i obesimo se. Ipak, život je božji dar, a deca najveći. Životarili smo od sakupljanja šumskih plodova, lekovitih trava, od mog rada u šumi...
 

Bili ste mobilisani u ratu, 1999. godine?
- Prošao sam Kosmet, gde je bilo najgušće, sačuvao glavu, vratio se da dočekam kraj rata u selu Reljan na makedonskoj granici. Pade zlotvorska granata, a meni od detonacije procuri krv na uvo. Kad sam se vratio, bolelo me, nisam dobro čuo, ali nisam išao kod doktora, niti na komisije da tražim obeštećenje. Ko da ide, ako ne radim, šta ćemo da jedemo, a deca naiđoše u talasima.
 

Posla nije bilo za biranje?
- Ovde samo rad u šumi postoji, a od toga nema teže. Radiš, iskidaš snagu, završiš kao invalid i vučeš se po zemlji dok ne crkneš. Smetaš i Bogu i ljudima, najviše najbližima. Tovario sam drva na planini, po 50 kubika dnevno, kao od šale, za 50 evra. Posle poče uvo da me boli. Polako sam smanjivao posao sa tovarenjem drveta, a više smo se bavili branjem šumskih plodova, pečuraka i borovnica kojih ovde ima u izobilju. Ali, uvo mi nije davalo mira. Kad sam dobio prvi plastenik, padoh. Odveli su me u bolnicu, uvo zagnojilo, potom pregledi u Nišu, ustanovili veliki dobroćudni tumor u glavi, operisali me i evo još sam živ.

Kome je danas najteže?
- Seljacima rasutim po planini. Tamo ljudi bukvalno gladuju, žive u straćarama. One kuće-kontejnere koje je država napravila za Rome u Beogradu to je ovde samo pusti san.

Da li je bilo prilika da vam političari nešto obećaju, a pri tom ispune.
- Ovde je narod prost, neuk, za tri dana ih obrlate, obećaju uvek isto, da će otvoriti fabriku za šumske plodove, da će svi raditi, praviti decu, pa će proširiti školu. Rezultat je sledeći: nakon svakih izbora broj stanovnika se drastično smanji. Jedni beže prema Vranju, drugi se sele na groblje, jer život je ovde kratak.
 

Bili ste i politički angažovani?
- Ovde je politika više od strasti. Kad se angažuješ, prvo pomisliš na dve stvari: kako da nešto malo pomogneš narodu i nešto više sebi. Sa narodom je lako, barem sa onim u udaljenim mahalama. Oni ne znaju ko je na vlasti, pitaju jedino da li će biti rata i ko će da ih brani od bugarskih fašista i makedonskih kvinslinga. Pitaju i za Arnaute-kačake, njih se posebno boje. Kad im objasniš ko je i kakav je dr Vojislav Šešlj, onda je lako, pobediš 100 odsto.

Je l' ste ostali u radikalima?
- Kad je Voja zaglavio u zatvoru na svoju ruku, morao sam da tražim drugu stranku, zbog mene, a potom i njih. E, tad, ulete Velja Ilić i njegova Nova Srbija. Mnogo me je uvažavao. Dođoše pijani, obećaše da ćemo mi stariji da jedemo samo pečenje, a deca čokolade. Opšta radost i veselje. Na tim izborima pobedila Nova Srbija, ponovo 100 odsto. Obećali mi za mukotrpno angažovanje i sakupljanje glasova motornu testeru, prevariše me i tako napustih politiku.

Sad su socijalisti pobedili?
- Naravno, za predsednika izabrasmo Toma, koga bi drugog. On najviše liči i podseća na nas. Čovek seljak, bre! Znamo da socijalisti ništa neće da nam daju, da će ovaj divan planinski kraj kad-tad biti pust, ali samo spomeni Dačića i da će Arnautima da j... majku i završeno je sve.

Dinkić i URS ovde nisu dobili nijedan glas?
- Nisu bili u agitaciju, možda nisu smeli, jer ovde kad se zauzme jedna politika, može glava da padne ako se drugi meša. Tri dana agitacije pred izbore prati velika količina rakije, a najviše se pije ona presna, odmah iz kazana koja nije prevrela, a potom i patok, ono što treba da se prospe. Kad to udari u glavu i zakrvavi oči i divlje zveri beže od nas kud ih noge nose.